Ако сте бројали на прсте од дан моје смрти, знате и сами да ми данас пада седмодневни парастос.
Поранио сам још рано јутрос и обријао се, јер најзад, не би имало смисла ићи на свој рођени парастос необријан, у толико пре што ће ту бити доста жена.
Увукао сам се сасвим непримећен у трамвај који води на ново гробље и сео у један ћошак а шешир намакао на очи.
Ви знате већ какав изгледа тај трамвај што води на ново гробље, нарочито суботом. Пун је баба, ташти и свекрва, којима је сад још једина забава да обилазе мртве. Тако да је субота, у ствари као неки бабји жур, који оне одржавају на гробљу. Оду тамо, искука се свака на своме гробу, па онда праве визите.
И ту се зна чак и неки ред. Ове суботе на пример прима госпођа Стана на гробу свога зета, идуће суботе госпа Мара на гробу свога првог мужа, па тако редом: Свака има свој жур.
Дакле од тих баба што иду сваке суботе на жур, било је јутрос у трамвају равно девет, које су укупно имале седамнаест зуба и међ њима једна млада удовица са тридесет и два зуба од којих је један био чак и златан.
Разуме се да сам ја сео одмах до удовице. Прво што је то пријатнији положај а друго што ме је њен велики модерни шешир толико заклонио да ме чак ни кондуктер није спазио при наплаћивању карата.
Е, можете већ мислити како ми је било пријатно у томе положају. Могао сам и непримећен слушати све разговоре.
„А данас је чини ми се и Бен-Акибин парастос?“ рећи ће госпа Савка, ташта једног београдског адвоката.
„Чекај!“ узе да броји на прсте госпа Ната ташта једнога трговца из главне чаршије. „Јес 6огами, баш данас.“
„Бог да га прости!“ додаће трећа. „Истина нас је покојник грдно олајаво али, шта ћеш му, такви су мушки!“
„Боже госпа Персо, како можеш тако да говориш — такви су мушки. Ти имаш добро срце да одмах прашташ али ја му богами ни мртвом не могу опростити. Направио ми је посла, упалио ми је кућу, па ни данас још немам мира.“
„Ама шта говориш?“
„Како шта говорим. Знаш болан како смо ми у кући живели лепо. Није било готово дана а да не одем код зета на ручак. И дочека ме Бог зна како и пољуби ми руку, и није било случаја да ме не послуша. Кажем му: ‘Зете, Мара (то је знате моја ћерки) рђаво ми изгледа, да ти њу где год пошљеш овог лета!’ А он лепо одговара: ‘Како ти кажеш мајка!’ Кажем вам, једна милина, једна срећна породица!…“
„Па?“ учинише све остале.
„Па ништа. Не знам шта ми би, убио ме Бог, а ја сам тражила да се претплати на „Политику“. Те читај тог анатему, читај и што ја више читамо, мој зет све друкчи. Ни онај зет ни дај Боже. Ако му ја што саветујем а он вели: „Остави се, мајка, радићу у својој кући како ја нађем за сходно!“ Па онда почео је и да фрче на мене, па је пре месец дана чак казао моме детету: „Ја не трпим контроле у кући, зато ако твоја мајка хоће да дође само да једе о ручку, нек једе; ал нећу да ми о ручку говори о породичним стварима!“
„Бога ти?“ запрепастише се све.
„Јест“, наставља грешна ташта, „па, ако ћете овако у четири ока да вам кажем; има три недеље како и не идем код зета“.
„Ију жено!“ згрануше се све.
„Јест, и што је најгоре, ја сам мислила он ће се за ове три недеље покајати, а он ми поручује да се сад тек, од како му ја не идем осећа потпуно срећан са својом женом.“
„Ију, ију!“ шиште све жене у трамвају.
„А ето, то је он направио, тај проклети Бен Акиба. И ја не могу само да разумем, каке су то власти код нас, кад дозвољавају да се тако што пише, што руши кућни мир и слогу у породици.“
„Онда му ни ја нећу на парастос!“ рећи ће госпа Наста.
„Не богами“, наставља госпа Перса, „него ове паре што смо спремили за свеће да скупимо, па да дамо гробару да он њему још ноћас забије глогов колац у трбух“.
„То би требало, јер ако ико, то да знате да ће се тај Бен-Акиба повампирити!“
У том већ стиже трамвај до гробља и ја се упутих за оном удовицом да видим на којем ће гробу она кукати. Јер, има у Београду удовица, које и на туђем гробу кукају.