Прекјуче је донела „Правда“ на својој првој страни крст и под крстом моје име а затим врло топлу реч поводом моје смрти.
Кад сам купио број и то сагледао, право да вам кажем, чисто сам посумњао и почео сам се пипати, повукао сам себе за уво и уштинуо сам се за уво. Кад ми ни то још није било довољно, ја сам утрчао код једне машамоде, погледао сам се у огледало, па кад сам видео да сам одиста жив, ја сам у усхићењу загрлио прво саму машамоду, на чије се име води радња, па онда све машамодчиће које су прешле петнаесту годину. Можда бих ја тај посао у претераном усхићењу и наставио, да није наишао сам машамода — фирмин муж — те ме избацио из дућана.
Нашав се на улици, прва ми је брига била да потрчим кући и да моју жену уверим да сам жив. Сенуло ми је кроз главу да је необично потребно да моја жена ни за тренутак не помисли да је удовица.
„Слушај жено“, рекох, кад сам стигао кући, „ти знаш какав је свет. Не треба свету свашта веровати. Свет тако макар шта измисли“.
„Па добро, али шта хоћеш тиме да кажеш?“
„Ево шта. Да почнем из почетка: Осећаш ли се ти од јуче као удовица?“
„Не!“
„Верујеш ли ти да сам ја жив?“
„Верујем.“
„И кад би неко сад дошао па би ти казао да сам ја умро или чак кад би то новине донеле, је ли теби довољно да ме пипнеш па да не верујеш у то?“
„Па дабоме!“
„Е, врло добро!“
И тек што сам изговорио те речи: „Е, врло добро!“, бацих поглед кроз прозор и спазих новинара Росића.
„Господе боже“, згранух се ја, „ево га иде онај да ме интервјуише“.
Ја сам свакојако мислио да ће моја смрт морати да направи сензацију, али сам ја међу првим посетиоцима очекивао директоре новчаних завода, моје потписнике и оне који би одмах образовали одбор ради приређивања концерата за моју сахрану. Нисам ни слутио да ће Росић пре свију стићи.
У једном моменту, хтео сам да се појавим на прозору и да викнем г. Росићу:
„Слушајте, нисам умро! Али ме после беше жао, мора грешник да нема рукописа и сам сам новинар, па умем да саучествујем према онима који немају рукописа.“
Да му дакле не би био узалудан труд, легао сам у постељу и наредио да ми се упали један фонос више главе.
Г. Росић — коме није тако тешко у овим оскудним данима направити тужно лице — узе столицу, седе крај моје постеље и тако отпоче интервју који је од прилике овако текао:
РОСИЋ: Је ли вама познато да сте умрли?
ПОКОЈНИ ЈА: Да, начуо сам нешто. Читао сам у једним новинама али сад очекујем да видим, неће ли то наш прес-биро демантовати.
РОСИЋ: То се десило сасвим изненада. Јесте ли од чега патили?
ПОКОЈНИ ЈА: Ако хоћете право да вам кажем, ја сам целога живота патио од срца.
РОСИЋ: Дакле срчана болест?
ПОКОЈНИ ЈА: А не, срце ми је потпуно здраво, него сам вероватно патио од претеране употребе срца.
РОСИЋ: Кад сте, у колико сати тачно умрли?
ПОКОЈНИ ЈА: Јуче у четири по подне. Имао сам једно плаћање и све до четири сата — био је други дан рока — имао сам неке наде, а кад је одкуцало четири, ја сам имао пуно разлога да умрем.
РОСИЋ: Остављате ли што за собом?
ПОКОЈНИ ЈА: Дабоме двадесет књига, двоје деце и 15.000 динара дуга.
РОСИЋ: Молим вас, хоћете ли бити тако добри да ми кажете, које су вам биле последње речи приликом умирања?
ПОКОЈНИ ЈА: Моје последње речи биле су: „Ах, Боже, узми мој дух, како би могао избећи интервју са г. Росићем!“
Код тих речи, г. Росић ми заблагодари и опрости се са мном.
Али се са овим интервјуом није свршила ствар. О, моја је смрт имала и других последица. Потсетите ме прекосутра па ћу вам и о томе писати.