Ипак ми је Петров-дан остао најмилији дан још из детињства. Није мене баш сваке године обрадовао Петров-дан. Било је и таквих школских сведоџаба, приликом којих је најпре мени отац дао извесно објашњење, па сам после ја њему морао.
Али, како су се изменила времена од тада па до сада. Кад сам ја донео оцу сведоџбу са двојком, извињавао сам се обично или инатом кога професора или онако на пример:
„Јес, ја сам крив. А како сам могао да учим, кад ме мајка сваки час шаље у чаршију. Те ајд купи за грош бибера, те ајд, купи кутију фикса!“
Па мени кобајаги то одузело много времена, па нисам могао да стигнем.
А мој син кад ми је јуче донео сведоџбу са двојком (разуме се из латинског), он ми се овако правда:
„Тхе, шта ћеш. Томе су узрок политичке прилике.“
„Ама какве политичке прилике, несретниче?“
„Па тако. За време сукоба српског са Аустријом, очекивао се сваки час рат; настала је једна општа нервоза и напетост, и осетио се врло велики застој како у чаршији тако и у школи.“
„Па добро, роде мој“, настављам ја љутит и меркам да л да га дохватим за тур или за уши. „Па добро, роде мој, али кад је већ свршено била анексија, кад је Србија капитулирала, што онда ниси поправио белешку.“
„Е тада је“, вели ми син, „наступила општа клонулост у свима редовима грађанства“.
И сад замислите, кад се овим разлозима мој син правда, како ли ће се мој унук, кроз једно двадесет година правдати своме оцу, јер је несумњиво да ће и кроз двадесет година деца стално добијати слабе оцене из латинског језика. Ја мислим да ће се тај унук, морати овако правдати:
„Ове ми је године прогутао сво време интерес о мароканском питању.“
Или можда:
„Нисам могао да учим ове године, јер сам са врло великим интересом пратио развој јапанско-америчких трговинских односа.“
Тако ће извесно бити кроз двадесет година. Али и поред непријатности које по где кад у животу доносе ти испити и сведоџбе, ја бих ипак био за то да се испити заведу по свима струкама и кроз цео живот. Сад се у нас гради пуно нових закона и постоји тежња да се кроз све струке заведу испити и сведоџбе.
Ја бих чак ишао тако далеко да би их и у браку завео. А што да не? Некакав мислилац рекао је да је брак школа. Па ако је школа зашто не би постајали и испити и сведоџбе.
Не мислим ја да се само први месец по венчању сматра као нека врста испита. На против, то би био само „пријемни испит“ а после би муж жени и жена мужу издавали сваке године сведоџбу и без полагања испита, по општим годишњим оценама, као што је то и у гимназијама заведено.
Боже, што би ту било лепих сведоџаба! Ја замишљам овако од прилике текст тих сведоџаба:
Моја жена Симка, свршила је трећу брачну годину и прешла у четврту, са овим резултатом:
| Рачуница | слаба |
| Домаћа економија | рђава |
| Друштвено опхођење | одлично |
| Срп. књижевност | није студирала |
| Страна књижевност (журнали) | одлично |
| Владање | прилично |
| Одсуства од куће | Бањска сезона |
А шта мислите, како ли би гласила сведоџба коју би жене својим мужевима издавале.