Ви знате, пре свега, ко су у Србији ванредни улагачи? То су они које ђаво натента да се под старост ожене.
У осталом, та позна женидба увек бива нехотично. Разуме се нехотично, јер тек нико ваљда у себи не ствара овакву намеру: „Једва чекам да оматорим па да се оженим!“
Кажем вам, то бива са свим случајно. Човек или остане удовац или матор момак и једнога дана, рецимо, примети да су му пожутели бркови под носем. Ту под носем управо је и зачетак његове позније зле судбине. Падне му, дакле, пред огледалом мисао, да фарба бркове а чим их офарба, само се собом намеће да се насмеши на прву удовицу коју сретне. Ето тако се човек и нехотице ували у неке „односе“, а из односа дође прошевина, па тек кад се сврши прошевина, а матори момак седне код куће, уједе се за доњу усну, умочи писаљку у пљувачку и почне рачунати колики ће ванредни улог имати да плати. Кад већ подвуче линију и сабере суме, а он се само почеше по ћели и викне: Ух!
После свадбе, разуме се, узме писаљку па још детаљније израчуна, и онда чешући се по ћели, узвикне два: уф, уф!
А ти варедни улози нису тако мали да би се преко њих могло равнодушно прећи. Замислите на пример једнога пензионара који се у педесет осмој години оженио. Њему не остаје више но да, у најбољем случају, поживи још петнаест година. Међу тим он има да плаћа 13.000 динара ванреднога улога. И онда, изволите сами израчунати, његове месечне дажбине. Оне изгледају од прилике овако:
| Пореза на главу | 1 дин |
| Општински прирез | 3 дин |
| Државни порез | 14 дин |
| Порез за жену | 82 дин |
Тај порез на жену у 82 динара месечно, то је тај ванредни улог.
И сад кажите сами, зар тај грешни ванредни улагач, не би имао разлога тужно да запева: „За један часак радости, петнаест година по осамдесет и два динара месечно, ванреднога улога!“
Ето, дакле, та тако тужна песма и нагнала је ванредне улагаче да сазову један ванредан збор.
Тај ванредни збор држан је прекјуче у недељу и ја сам му присуствовао, јер ако и не плаћам никакав ванредни улог на своју жену, ипак имам и ја својих ванредних улога на жене у опште, па сам сматрао да се позив на збор односи и на мене.
Прво је узео реч један задригли државни саветник и почео је да се жали на величину ванреднога улога.
Одмах удари у опозицију према његовоме говору један жандармеријски мајор.
„То још и није толика неправда према вама“, вели он предговорнику, „погледајте како су вам набрекли образи, па каква вам је вратина. Живиће те ви још двадесет и пет, па и свих тридесет година, и онда вам се може и рентирати ванредни улог. Али погледајте мене, видите ли како ми се прозиру уши“.
„Па ви што сте се женили, кад вам се прозиру уши?“ узвикује неко из гомиле.
Устаде за тим један окружни начелник.
„Господо, ја морам да узмем у одбрану г. државног саветника од пребацивања г. предговорникових. То што је г. саветнику набрекао врат, не мора бити тако добар знак као што предговорник мисли. То значи ди је г. саветник склон шлогу, који га може сваки час ударити. Нико није сигуран да г. саветника, овога часа, овде пред нама, не удари шлог!“
„Да му се одузме реч, да му се одузме реч“, дречи г. саветник придружују му се и још четири пет кратковратих пензионера, ванредних улагача.
Устаде за тим један, који плаћа врло мали ванредни улог а добио је међутим врло велики мираз уз жену. Он се пакосно насмеши и поче:
„Господо. Право је казао онај Француз: Нетреба за један џак брашна правити воденицу. Ко није способан није се требао ни женити!“
„Како, молим. Нека се говорник изјасни!“ грмну један артилеријски капетан фронташ.
„Па то хоћу да кажем: ко није способан да плаћа нека се не жени.“
Дебата се затим све бурније развијала, док није на крају крајева донета оваква резолуција:
„Ванредни збор ванредних улагача одлучио је да позове државу да их спасе ванреднога улога, у противном они прете да ће се сви развести са женама.“
После овако одлучне резолуције радознали смо да видимо: сме ли држава да писне.