Трамвајска линија Лондон-Позориште, комотно би се могло назвати: трамвај с препрекама. Према томе трамвају није ништа она трка с препрекама коју сте гледали на Бањици. Тамо коњ има де прескочи рецимо један ров, па онда једну препону од шибља, па онда комбиновану препону и ров. Али, да је видети коме, шта смо несрећни београдски грађани осуђени све да прескачемо од Лондона до Позоришта и какве све препоне да савлађујемо.
И збиља, ко би са стране дошао да нас посматра ми би му у свему личили на тркаче, па би се још и распитивао: да ли је општина београдска расписала какву награду, за онога свога грађанина који први савлада све препоне и стигне од Лондона до Позоришта или обратно.
Јер треба нас посматрати, нас грађане-тркаче, кад се кренемо на ту утакмицу. Попнемо се дакле у трамвај код „Лондона“, платимо карту, заузимамо места, трамвај зазвони и крене.
Иде тако трамвај, иде, иде, иде, хеј од Лондона па чак до Двора. Па већ кад прође тако велико растојање, уједанпут стане, а кондуктер ће тек публици:
„Прва препона, господо!“
Прва препона у осталом није тако тешка. То је линија од две стотине метера, од кола са којих смо сишли до кола у који ћемо се попети. Задатак је међутим; ко ће први прећи тих две стотине метара и заузети место у колима која чекају.
Е, не знате колико је то занимљиво посматрати ту трку. Жене и попови се задигли, трбушасти људи подухватили рукама трбух; а мршави скачу као скакавци и тако јуре грађани-тркачи, натичући се ко ће пре да стигне до одређене мете. Кад се тако стигне до победног стуба, односно до других трамвајских кола, заузмемо свако своје место, трамвај зазвони и крене опет.
Иде тако трамвај иде, иде, иде, иде, хеј од Двора па чак до Милана Јовановића фотографа. Пошто је прешао тако велико растојање, наједанпут стане, а кондуктер уђе и јави нам:
„Друга препона, господо!“
Друга препона је, разуме се, мало тежа. То је велики ров од канализације који грађани треба да прескачу. Ах, то је просто милина гледити. Затрчи се на пример државни саветник, затрчи па ду… прескочи и поносито нам се окрене, као да бих хтео рећи:
„Зар нисам достојан да будем држати саветник.“
Па одмах за њим скаче поп. Задигне само мантију па лако као срндаћ прескочи препону, као да се целог живота вежбао да прескаче плотове. Па за попом на реду је трудна жени. Њу једва можемо натерати да скаче. Она се сирота боји да јој при скакању не испадне што год у канал, па ко ће онда да га тражи.
Па кад и она већ прескочи онда по реду ми сви остали. Разуме се, не успе свако да прескочи чисто. Неко се на противној страни дочека ногама, неко чим стигне а понеко или понека се тако неморално преврне да те просто свог стид обузме. Толико пута ми се десило да сам у таквим приликама морао да зажмурим.
Кад и ту препону пребродимо, опет се пењемо у кола, заузимамо место, трамвај зазвони и крене.
Иде тако трамвај, иде, иде, иде, хеј од Милана фотографа, па све по Теразијске чесме. Пошто је прешао тако велико растојање, на једанпут стане, а кондуктер уђе и јави нам:
„Трећа препона, господо!“
А та трећа препона то је бара 8,20 метара широка и 11,32 сантиметера дубока. Ту је, разуме се, најтеже газити практикантима са исцепаним ђоновима, госпођицама са ажур чарапама и пензионерима са ревматизмом у чланцима и коленима. Ми сви остали газимо храбро, као што и приличи престоничким грађанима.
Кад и ту препону савладамо, онда нам кондуктер саопшти радосну вест да више препона нема и, у име београдске општине, похвали нас са неколико топлих речи, као ваљане и издржљиве грађане.
Ми са усхићењем захвалимо на толикој пажњи београдске општине, пођу нам сузе на очи, и почнемо се грлити и љубити, искрено честитајући једно другом, што смо сви живи и здрави савладали све препоне и срећно стигли од Лондона до Теразије.
Разуме се, при том љубљењу и грљењу, ви не мислите ваљда да ћу ја загрлити кондуктера или рецимо попа, или каквог пензионера или можда чак и општинског извршитеља. Боже сачувај, и у часовима највећег усхићења као и у часовима туге, ја бирам кога ћу загрлити и пољубити. То ми морате веровати.
Ето тако од прилике ми београдски грађани путујемо нашим трамвајем од месец дана на овамо.