Приметио сам да у последње време мој пријатељ Аца и његова жена госпођа Мара не живе баш најбоље и то ме је веома забринуло.
Одем тако к њима по ручку на кафу, па тек приметим или она обесила нос, или он обесио нос. Један пут сам их затекао још при ручку. Она је већ јела воће а пред њим стајала слојањена супа. Значи није ни ручао, пресело му јело код прве кашике. Други пут опет, такође при ручку, затечем њега за столом и њу у ћошку, на канабету, плаче као дете.
Аја, ово не ваља помислим ја у себи и поставим као пријатељ, себи у задатак, ди их посаветујем. То је забога и дужност пријатеља.
Нађем дакле њега једном пред вече, узмем га под руку, па пођем у шетњу. Необично згодна прилика за саветовање.
„Слушај“, отпочнем ја, „мени се не допада твој живот са женом. Ви сте нешто запели. Не личи то забога вама“.
И настављам даље у том смислу.
„Чекај молим те“, плану он. „Ти и не знаш каква је то жена, то се не може издржати. Хоће да је њена старија, тера ми инат. Ако ја кажем бело, она ће црно. Не то не може више тако.“
Разуме се, све сам то одбио и молио га пријатељски нека он попусти, нек буде нежнији према жени.
Сутра дан сам отишао њој, у доба кад он није био код куће. И почео сам опет благо и лепо:
„Слушајте, госпођо, мени се не допада ваш живот са мужем. Можда има и његове кривице, али и ви са своје стране треба да сте друкчи.“
„Како другча?“
„Па тако видите. Не можете ви увек тражити да ваша реч буде старија; не треба ви инат да терате своме мужу. Знате како је, кад он каже бело, реците и ви, па макар било и црно.“
„То вам се он жалио је л те? Срам га било. Иде па се жали свету а не прича о себи. То је господине, један варварин каквога ја још нисам видела. На знам како да му удесим јело, он ће му наћи замерке. Знате ли ви да је он један пут, кад је моја мајки била на ручку, треснуо тањир о земљу.“
То што ми је то жена наказивала није ми се ни мало допало. И одем одмах у канцеларију моме пријатељу па му отворено кажем:
„Слушај, ја видим да је и она пргава, али, и ти, брате, претерујеш.“
„Ех, ја?“ учини он.
„Па јесте. Не може никад да ти се удеси јело, па онда, разбијаш тањире и такве ствари.“
„То ти је она казала дабоме, сад је почела и да ме оговара?“
Ови моји пријатељски кораци имали су међутим за последицу оно што нисам очекивао. Већ сутра дан, она му је креснула:
„Срам те било, сад си почео и да ме оговараш код света!“
Он је на то додао:
„Ти, ти, не ја. Хваташ људе па им причаш све што се у кући деси.“
„Ти!“
„Ти!“
И свађа се развила до ужасних размера. Већ сутра дан, срете ме она на улици и грозно ме изгрди:
„Срам вас било, и ви сте нам пријатељ. Направили сте ми такву интригу у кући, да мени у њој више нема опстанка.“
То исто после подне срете ме и он и само што не налете на мене.
„Хвала ти на таквом пријатељству. Какво је то пријатељство, преносити речи од жене мужу и од мужа жени. Ако буде озбиљнијих последица, знај да си ти крив. Ти, разумеш ли?!“
О, буди те Бог с нама, прекрстим се и левом и десном и решим се да ме се просто, не тичу више, да им не пригвирим више.
Тако сам и учинио и био сам миран читавих месец дана. Али на крају месеца срете ме она, и врло се пријатељски на мене насмеја.
„Забога, где сте ви, не виђам вас.“
Можете мислити како ме је тај тон изненадио. И она настави:
„Ви знате ваљда да се ја и Аца растављамо?“
„Шта?“
„Да, и ја сам се позвала на вас као сведока. Ви сте ми увек били пријатељ, ви ми нећете то одрећи?“
„Али шта да сведочим забога?“
„Ништа више само да ме је оговарао код вас.“
„О Боже! Па и ви сте њега.“
„То је друго, ја сам говорила истину.“
Тог истог дана сретнем и њега. Само што ме није загрлио:
„О пријатељу, о брате, где си?“
Већ сам знао шта даље следује.
„Знаш да сам је отерао. Позвао сам се и на тебе као сведока.“
„Ама зашто, шта да сведочим?“
„Па то, брате, да ме је оговарала код тебе.“
„Па и ти си њу.“
„Јес, ал ја сам говорио истину.“
И шта сам могао после овога. Опет се решим да их саветујем. Одем к њему и кажем му да то није лепо од њега и да нећу да му сведочим; одем к њој и кажем јој да то није лепо од ње и да нећу да јој сведочим.
Међутим, они су терали даље и догурали су до новог мирења. На мирењу пред попом, прво су са грозно међу собом посвађали, па онда је он пљунуо њу а она пљунула њега, а затим су се измирили и изљубили.
Од свештеника узели су кола и свечано прошетали кроз варош „да запуше свету уста“. Ја сам се баш на Теразијама срео с њима и обоје су окренули главу. Нису хтели ни да ме поздраве.
После подне сам добио овако писмо:
Господине.
Ми Вас молимо да нас поштедите Вашега пријатељства, које Ви злоупотребљујете стално радећи на томе да нас раставите.
Писмо су заједно потписали, ја сам то писмо заденуо за икону, пред којом сам се заклео да више никоме ни зашта не саветујем.