Кад год наиђе ово шесто вучење Класне Лутрије, наступи нека нервоза у престоничком грађанству. Једни седе код куће и срачунавају своје дугове; други читају стално у новинама огласе да види има ли који плац на продају; трећи иду у Управу Фондова и обавештавају се колико који кућа има терета а четврти стално трче од излога до излога по разним мењачницама и студирају извучене бројеве.
Разуме се да се ту дешавају и разне сцене, који пут врло тужне а који пут врло веселе.
⁂
Једна од тужних сцена на пример десила се прекјуче измеђ господина Поповића и његове госпође.
Седе они тако за вечером и разговарају о класној лутрији.
„Боже, Боже, кад би добили“, почеће госпођа. „Ја од првог дана вучења једнако палим кандило.“
„Можеш ти палити кандило, али ћемо ми и овом приликом угасити свећу“, рећи ће он са резигнацијом.
„Кад би добили две хиљаде динара?“
„Море и хиљаду па би ми било од фајде“, додаје он забринуто.
„Та оно што кажеш и хиљаду па би било од фајде, како да не“, наставља она, „ето на пример, ја морам узети костим, па морам узети и нов шешир, па онда веш, треба ми најмање за четири стотине динара веша а онда пуно других ситница. Већ сам гола и боса, зар не видиш да имам свега два пара рукавица… И што кажеш шта је то хиљаду динара, једва да изађем један пут у чаршију па да се вратим пешке, да ми чак ни за трамвај не остане“.
„Ама како то говориш, жено!“ вели згрануто господин Поповић, који је цело ово казивање слушао отворених уста.
„Па, тако!“
„Па зар ти зато палиш кандило. А не питаш мене што су ми две менице на протесту, а трећој је прекосутра рок?“
„Боже мој, сад ћеш још ваљда тражити од мене и да се о меницама бринем.“
„Па није да се бринеш али тек ја сам мислио ако добијем хиљаду динара на то да употребим.“
„Таман. Па какав ми је то онда згодитак, кад од њега не видим никакву фајду.“
„Како не видиш фајду, па због тебе сам те менице и направио.“
„Дабоме, сад ћеш ми и то пребацити!“
И онда реч по реч. Он тражи хиљаду динара за себе, она за себе. Почну се свађати око тог згодитка. Свађа почне све више расти, док са њене стране не паде нежна супружанска реч: „Магарче“! а са његове још нежнија: „Куш!“ и онда почеше да лете по кући амрели, кашике, чивилуци и сланици.
Међутим ево се свршило вучење, а они ни улог нису добили.
⁂
А то и није тако жалосна ствар. Много је жалоснија она која се мени десила.
Дођем ја као јуче око десет пре подне кући и жена ми каже:
„Тражио те један човек и носи нешто под мишком.“
Можеш мислити како су ми се пресекле ноге. Човек који носи нешто под мишком за време шестог вучења.
„Па шта си му казала?“ дрекнем ја на жену.
„Казала сам да те потражи у ‘Позоришној кафани’.“
Одлетим ја тамо и одмах с врата питам келнера:
„Је ли ме тражио један човек који носи нешто под мишком?“
„Јесте!“
„Па шта сте му казали?“
„Казали смо му да мало доцније дође.“
„Молим вас лепо, кад дође овамо немојте га пустити да оде. Нек седне и нек пије пиво на мој рачун.“
„Лепо, господине!“
И ја одлетим и почнем јурити кроз улице, неби ли се где срео с човеком која носи нешто под мишком.
Најзад се, након једнога сата таквог јурења, понова вратим у кафану и — одиста затечем тамо човека који носи нешто под мишком. Седи и пије пиво на мој рачун. Попио их већ пет.
А знате ко је то био? општински извршитељ а оно под мишком било је решење.
И ето, то проклето шесто вучење натерало ме је да ја трчим и тражим општинског извршитеља, док је иначе, у редовним приликама мој обичај да бегам од њега.
Ето, зар то није жалосна ствар.