Чули сте дакле да је Аустрија забранила лист „Домаћицу“, за целу аустро-угарску монархију.
Ја сам ту забрану у први мах на добро тумачио. Рекох Аустрија је вољна да одржава са нама најбоље суседске и пријатељске односе, па није рада нипошто те односе да поремети. Знајући да се комшилук увек због жена завади, Аустрија је пала на мисао да забрани прелазак преко границе једноме женском листу, не би ли само отклонила све поводе који би могли тако драгоцен комшилук да заваде.
И кад би тако било, ја бих потпуно одобравао тај поступак. Ја бих с наше српске стране забранио улазак у Србију њиховом женском листу „Neue Freie Presse“, и тако би и једна и друга страна биле обезбеђене од оговарања и вероватно развили би се врло пријатељски комшијски односи.
Али, као што сам накнадно обавештен, нису то били разлози који су Аустрију руководили да забрани „Домаћицу“ већ „великосрпски дух“ у коме се она уређује.
Да бих се уверио у оправданост и ових аустријских разлога, ја сам баш нарочито узео неколико бројева „Домаћице“ и разгледао њихову садржину. И одиста — нашто крити истину — ја сам се просто згрануо кад сам видео каквих ти све ту револуционарних и великосрпских мисли нема. Просто не може човек да верује. То кипти свака страна и сваки број.
Ево молим вас да вам наведем само једну белешку, па реците сами, зар се због таквога писања не треба Аустрија да узнемири.
Слушајте на пример ово:
Руске штанглице: Замеси на дасци 140 грама путера, 140 грама брашна, 70 гр. шећера, 70 гр. неољуштена, ситно туцана бадема, 2 кувана и 1 пресно жуманце и додај мало ваниле. Затим засебно од 3 беланца шне, 140 гр. обареног и ситно туцаног бадема. То се све замеси пошто је горње тесто замешено, затим се метне у непомазану модлу и испече. Кад је печено (али не сасвим) помаже се пекмезом, па се метне оно друго тесто одозго и поново метне у рерну да се просуши. Чим је готово, сече се још док је топло.
Ето молим вас, па цените сад сами, може ли овако што да се дозволи у Аустрији да се чита.
Замислите ви да је при претресу стана Загребачких велеиздајника нађен један овакав број „Домаћице“, сигурно је да би отишли на вешала. Ето, Валеријан Прибићевић је калуђер и рецимо да је баш у његовоме стану нађен број са таквом садржином. Ја већ замишљам како би га Тарабоки сецао и цедио.
То би извесно било овако:
Тарабоки: Једете ли ви руске штанглице?
Валеријан: Једем богами.
Тарабоки: А били ми знали казати: како се оне праве?
Валеријан: Ја сам калуђер а нисам манастирска куварица.
Тарабоки: Прави ли се шне од три или од четири беланца, за руске штанглице?
Валеријан: Не знам.
Тарабоки: А зашто ви баш волете руске штанглице, што ви не би јели на пример хрватске штанглице?
Валеријан: Молим вас, изволте ви само наредите да се умесе. Јео бих ја и турске штанглице. Што се тиче мелшпајза ту ми калуђери не гледамо на веру.
Тарабоки: А је л истина да и Краљ Петар једе радо руске штангилце?
Валеријан: Не знам.
Тарабоки: Али то Настић тврди.
Валеријан: Е, ако Настић тврди онда је извесно. Држите се слободно његових тврђења.
Ето тако би то било и можда би Валеријан због тих штанглица био чак и на вешала осуђен.
Зато је много боље што је забрањена „Домаћица“ за Аустрију.