Многи који су ме видли у Свилајнцу приликом стогодишње прославе Синђелићеве, мисле да сам ја на ту свечаност ишао као изасланик. Међутим ја нити сам какво званично тело, нити сам певачко друштво те нисам могао ничији изасланик ни бити. А тек нико ваљада није могао мислити да сам изасланик Више Женске Школе или Београдске Задруге за међусобно помагање и штедњу.
Боже сачувај ничији изасланик нисам био. Шта више, ја сам у таквим приликама најрадије сам свој изасланик. Дозволите да је то увек лакше престављати самога себе него, рецимо, какво друштво.
Замислите молим вас да престављам рецимо певачко друштво „Станковић“ па кад на банкету дође до многаја љета, а оно цео банкет упре очи у мене да прихватим оно високо це; или на пример да престављам Вишу Женску Школу па на концерту ме натерају да декламујем: „Малена сам и тица је мала“ или, што је најгоре, да представљам Београдску Задругу и онда ме замоли ко год из приређивачког одбора да му потпишем меницу.
Не, не, боље је престављати самога себе. На тај начин не могу довести себе ни у какву опасност сем оне сасвим невине опасности да вам онај, који седи до вас на банкету, исприча целу своју биографију и изређа све своје заслуге на овоме или овоме пољу.
Мени је међутим било у толико лакше непрестављати том приликом какво друштво, што ја нисам ни ишао у Свилајнац на стогодишњицу Синђелићеву већ на једну са свим другу светковину о којој није толико много писано те је остала готово незапажена а прослављена је врло скромно и тихо.
На дан стогодишњице Синђелићеве, сем осталих културних установа, основана је у Свилајнцу и нова ресавска штедионица, са девет одсто интереса. Ето на ту сам свечаност ја себе изаслао.
Била је врло лепа и дирљива свечаност. Од приређивачког одбора, који је уједно и управни одбор штедионице, умољен сам ја да напишем повељу која би се сазидала у темељу штедионице.
Је сам се радо примио те ласкаве дужности и написао сам повељу која је гласила на сто динара и са роком од три месеца.
Присутни одборници су били толико скромни да се нису хтели ни потписати на повељи, те је остао само мој потпис.
Кад смо свршили то онда се кренула литија из собе где се врши ликвидација у соби где је каса. Напред је ишао надзорни одбор а за њим ја, за мном благајник носећи кључеве а за њим цео управни одбор. Тај свечани моменат сликао је један фотограф.
Чим је сликање свршено, настао је свечан тајац. Благајник је турио кључеве у касу и извадио отуд сто динара. Ово даље што следује, немогуће је описати, то је тако дирљиво да је свакоме наишла суза на очи.
Настало је било праштање управног и надзорног одбора са реченом сумом. Најпре је оних десет банака целивао председник надзорног одбора и пошле су му сузе на очи, затим их је предао председнику управног одбора, те их је и он целивао и пошле су му сузе на очи, најзад су их редом целивали сви чланови управног и надзорног одбора и свакоме су пошле сузе на очи. Најзад их узе поново председник у руке и предајући их мени, рече свечаним али и потресним гласом:
„Само, молим вас, будите тачни при отплатама и немојте пролонгирати!“
Ја стрпах новац у џеп и не пођоше ми сузе на очи, али осетих потребу да на овако дирљиве рече ма шта одговорим. И ја рекох:
„У осталом, ви би могли ову суму да баците и на оснивачке трошкове!“
Овим је завршена та лепа светковина која ми је оставила тако дубок утисак у души.
Ја мислим да сам са своје стране све учинио да се новој ресавској штедионици положи чврст и солидан темељ. Могао сам до душе написати повељу и на већу суму али — учинићу то, ако ме још који завод позове на светковину свога оснивања.