Приликом ове стогодишње прославе и у Нишу и у Свилајнцу у програму је било и „свечано полагање темеља“. То „свечано полагање темеља“ није баш тако нова тачка у нашим програмима. О, знам ја већ врло много темеља који су приликом разних свечаности положени а на којима није ништа назидано. Било је чак у своје време то полагање темеља толико ушло у страст да је општина београдска морала да притече са своје стране грађанству у помоћ.
Да би то учинила општина је са своје стране одредила један плац у Београду који је наменила чисто за полагање темеља. Чим којој корпорацији наспе да полаже темељ, а општина јој уступи тај плац. Одржи се лепо светковина, ископа се рупа, напише се повеља коју потпишу сви присутни, спусти се у рупу по један новац од сваке монете и повеља, удари се три пут чекићем и — свршена ствар. Програмска тачка је извршена.
Сад наиђе друго друштво коме је наспело да полаже темељ своме дому и затражи од општине плац и општина потегне одмах тај исти плац, који је специјално одређен за полагање темеља и уступи га друштву. Ископа се опет рупа на један метар два даље од оне старе, напише се опет повеља коју потпишу сви присутни, спусти се у рупу по један новац од сваке монете и повеља, удари се три пут чекићем и — свршена ствар. Програмска је тачка изведена.
Сећам се један пут наишао тако у Београд неки брат Чех. Добар Словенин па му редом сва друштва слала позиве на светковине полагања темеља за свој дом. И човек телеграфирао свима редом и честитао светковине, па кад дошао у Београд а он хајде да види све те друштвене домове којима је приликом полагања темеља честитао. Па га ја тако водим кроз Београд и показујем му.
„Ово је дом књижевно-уметничког друштва!“ показујем му ја кућу Ђорђа Вуче.
„А ово је овде дом Београдског Певачког Друштва!“ показујем му кућу Јоце Јовановића.
Па онда редом тако, покажем му кућу апотекара Викторовића као музичку школу и кућу Николе Спасића као дом гимнастичког друштва „Соко“.
И тако човек оде из Београда задовољан и не знајући да су сва та друштва положила темељ на једном и истом плацу, који општини на ту цељ служи.
Вама је познат ваљда тај плац о коме говорим? То је онај испод Народног Позоришта где се сад налази велосипедско друштво.
Е видите, по томе је плацу засађено неколико темеља неколиких наших културних установа који неће никад нићи. И ја се већ унапред пакосно радујем оној забуни која ће настати кроз четири до пет стотина година, кад неко будуће покољење почне градити какву канализацију или што слично, па се око рупа које ће се ископати на томе плацу, искупе археолози и почну вадити једну по једну повељу.
Боже Господе, кад настане збрка и полемика између њих, јер свакојако ни један од њих неће моћи појмити како је то могло бити да се на једном и истом плацу подигла рецимо данас велелепна зграда: „Уметнички Дом“, па одмах шест месеци за тим на истом месту „Гимнастички Дом“, па шест месеца за тим, опет „Велосипедски Дом“, па опет шест месеца за тим и на истом месту „Певачки Дом“.
И још сам нешто радознао: не знам које ће покољење покупити из тога богатога темеља онај новац у разним монетама који је у поједине рупе стрпан приликом свечаног полагања темеља?