Грдан се свет јуче селио из стана у стан. Готово да верује човек да се цео Београд селио изузимајући оне који седе у својој сопственој кући и оних који су дужни кирију.
И каквих ти све разлога нема за сеобу. Једнима је тесна кућа, другима је сувише пространа кирија; трећима је досадио комшилук, четвртима је досадио кућни газда који првог ујутру дође на кафу па седи све до подне. И тако свако редом има своју муку и сели се да би тој својој муци олакшао.
И да знате само каквих ту још интимних мука има. Ето госпођа Перса Симићка, са својим кћерима госпођицом Зором и Даном, сели се сваких шест месеца а многи можда и не зна зашто. И лепо живи са комшилуком и тачно плаћа кирију и врло јој је угодан стан, па ипак се сели сваких шест месеца.
„Нема ваљда момака само у Добрачиној улици. Велики је Београд. Ако се нисте удали у овој улици удаћете се у Краљ Милутиновој“, вели госпођа својим кћерима, кад год отказује досадањи стан.
„Али мама“, вели старија госпођица Зора, „гледај само да кућа има бар два прозора с лица, јер ово је најгоре овако, један прозор па седнемо ја и Дана заједно на прозор“.
„Па јест што кажеш и младић кад прође не зна коју ће пре да погледа“, вели срећна мајка па задиже сукње и запне на Врачар да тражи стан са два прозора с лица.
Тако је госпођа Перса за ово шест седам година преседела у четрнаест улица а јуче се одселила у петнаесту.
А има и других разлога за сеобу. Господин Јова секретар самац је човек па му је лако селити се. И зна се тачно кад се он сели као што се зна и где се сели. Њему је главно да идући у канцеларију мора проћи оним сокаком у коме станује његов министар, и то оном другом страном сокака, како би га министар могао свако јутро спазити и дивити се његовој тачности.
„Изгледа ситница али, кад се човек зрело размисли и није ситница“, размишља сам у себи г. Јова, „спази те министар данас, спази сутра, види те двадесет дана узастопце, најпосле мора да запита: „Ама ко је овај човек?“ И кад једанпут сазна ко је, онда већ почиње другачим очима да ме гледа и што је главно, навикне се на моје лице!“
А тако и јесте. Ви и не знате како је то важна околност кад се министар навикне на једно лице. А г. Јова прави врло тачан рачун. Један министар министрује у Србији просечно седам месеца и толико месеца г. Јова станује у дотичном сокаку, што значи, да ће пролазећи четири пута дневно за и из канцеларије, г. Јова проћи крај министрове куће 840 пута. А њему је доста ако га г. министар само половину пута види.
Госпођа Милка удовица такође се сели сваких шест месеца али из сасвим других разлога. Она се лепо усели у квартир и почне да живи сасвим повучено као што и доликује једној удовици. Јест, али свет као свет, не трпи да ко живи повученим животом.
„Јест, повучен живот, а нема ни десет дана како се уселила па већ јој обијен ксимс под прозорима!“
И обично у сваком сокаку прво се почне са тим проклетим ксимсом, па се онда оспе оговарање коме нема краја. Не прође ни два месеца седења а грешној удовици похватају све крајеве. Сазнаду јој, да прво и прво она и није удовица, да се никад није ни удавала.
„То јој је само фирма.“
„Ама како фирма, кад сваке суботе иде на гробље и носи пукет цвећа?“
„Иде брате, али чучне уз чији било гроб, колико само да изгледа као удовица.“
И онда, шта остаје грешној удовици, кад јој се већ и то сазна, да њен покојни муж није никад ни постојао? Каквих шест месеца, она би чак волела кад би Ђурђев-дан и Митров-дан били сасвим близо, чак кад би се могао завести обичај, па свака три месеца да се сели свет. То би за њу било најбоље.
И нису то сви разлози са којих се свет сели. Има још чуднијих и још оригиналнијих, само где бих ја стигао све да их забележим.