У београдској се општини већ поодавна почео да осећа младотурски покрет. Кад год сам отишао тамо и ушао у секретарску собу те затекао секретаре на послу, увек им је један од њих личио на Енвер-беја а други на Назија и приметио сам да то двоје снују неку заверу.
У последње време затекао сам их чешће пута да нешто шурују са Бата Томом марвењаком и одмах ми је пало на памет да се то шуровање или тиче нечијег живота, или ће то бити план да Палилулци у даном моменту крену на Београд и да падну под његове зидине.
Приметио сам ја и по многим другим знацима да младотурске покрет хвата све више корена у општини јер, у последње време почела је општина сваки час да зивка своје дужнике и то све под изговором да плате кобајаги те за стерилизовање млека, те за дезинфекцију и све тако неке измишљене дугове. Велику је ужурбаност показала општина у последње време и у копању пограничних улица београдских, у којима су под фирмом канализације, дигнуте силне барикаде.
Као нарочити знак ужурбаности и припрема у општини могло се лепо приметити и то да се извршитељско оделење готово све ставило у покрет. Извршитељи су сишли у агитацију у народ, зашли од куће до куће и проповедали нов ред ствари.
Већ свргнуће старотурчина Мите Робеспјера са тако важнога положаја, имао је бити први сигнал за младотурску револуцију, јер се приметило да су у последње време „Општинске Новине“ почеле да доносе многе загонетне огласе за лицитације а кад су већ донеле и објаву под којом се наређује да се деца пелцују, онда је већ свима било јасно да је то старотурски покрет и да му ваља што пре стати на пут.
И тако се десило ово, што се морало десити и што су сви искусни балкански политичари већ предвиђали да ће се десити.
Прекјуче је одржана седница општинског одбора, истина не у Сан-Стефану, али је то била толико исто значајна седница, јер је као десета тачка дневнога реда била збацивање Османа.
„Господо! На дневном је реду Осман!“ изговори потресним гласом Ахмед Риза Вуловић-ефендија.
Ниази-бегу Јамандију наиђоше две крупне сузе на очи, сви остали у седници осетише неку узбуђеност која им је казивала да је настао велики и срећан тренутак.
Да би међутим и читаоцима био јасан овај тренутак, да би и они, читајући овај извештај разумели величину момента који су општински одборници преживили у тој седници, ја сам дужан одмах да објасним ко је то Осман.
Ни мало није необична појава, кад има државних Османа да може бити и општинских Османа. И наша београдска општина имала је свога Османа, који се већ двадесет и неколико година преже у општинске руде. Он је некада, док је био млад, возио само председника Општине, доцније, кад му је већ спала мало нумера, возио је Општинске секретаре кад им је требало да се излуфтирају до Торлака, затим је придодат ватрогасној команди те је као луд јурио ноћу где год би се оџак упалио па, кад је оћоравио у једно око и одвукао општински шприц на Дорћол а кућа горела на Врачару, онда је откомандован да вуче она велика општинска кола која лети скупљају блато а зими снег са београдских улица.
Сад је већ Осман остарио и оптужују га за многе злочине. Веле прво да гризе јасле, да право много једе и ништа не ради, да има своје ћуди које ни у колико не одговарају служби у којој је и да уопште постоји на штету општинских интереса. С тога је дакле и поднет предлог да се Осман расходује.
Чим је Ахмет Риза дигао руку са звонцета а Ниази-бег обрисао сузе, отпоче у општинском одбору силна дебата.
Али Фети-Цукић-хоџа узе први реч:
„А је ли Осману загарантован живот, ако га ми расходујемо?“
„Нико не тражи његов живот“, виче Драгољубчић-паша Тепентелија, „ми само хоћемо да му одузмемо цивилисту“.
„Каква цивилиста? Ко то у општини има цивилисту, хоћу да ми се одмах објасни?“ одлучно тражи Али Кемал-Величковић-ефендија.
„Ама није то, него хоћемо да га скинемо са општинског буџета.“
„А тако!“ умирује се Величковић.
„Молим, да одговори на питање Фети ефендијино, је ли Осману загарантован живот, ако га ми расходујемо“, наставља Мита Николић — Фуад бег.
„Нико ме тражи његов живот!“ вичу из публике Милош командир ватрогасаца и Буковала шеф војног оделења општинског.
„Да, то се увек тако каже, а после се измени!“ додаје са резигнацијом Мита Николић, пошто је дан пре прочитао у новинама да је те исте историјске речи изговорио и Абдул Хамид депутацији која је дошла да му саопшти да је расходован.
Најзад настаје свечан тренутак. Секретер [Сабај…] ефендија Атанасијевић попео се на једну столицу и потресеним, промуклим и изнуреним гласом, поче читати фатву, прекидајући је честим штуцањем које му је одиста од срца долазило.
Ахмет Риза још једном спусти руку на звонце и запита свечано:
„Осман је расходован?“
„Расходован!“ одговорише сви.
И Османова звезда зађе. И док се у општинском бифе-у сабрао силан дим од цигарета, дотле се небо — да се послужим речима петроградског дописника нашег Прес-биро-а — осуо звездама које су бледо трепериле.
„Боже шта ли нас чека?“ запита усплахирено Јамандија-ефендија а [Сабај…] ефендија одговори такође речима петроградског дописника нашег Прес биро-а:
„Ја предосећам страницу нову!“