Прошла је недеља пуна неких празних догађаја. Не мислим ја ту само на рад наше Народне Скупштине, већ и на све остале догађаје.
Један једини важнији догађај био би као матурантски концерат а важан у толико што су данашњи матуранти сасвим изменили ред ствари. Ми смо некада најпре полагали испит зрелости, па смо онда концерирали а ови данашњи налазе да је много боље прво да певају па после о матури да кукају.
Шта му знам најзад, можда је тако одиста боље.
⁂
Сад се већ озбиљно зуцка о премештају престонице из Београда. И Бог и душа, то нас неће мимоићи. Тек једног дана пробуде се Београду и изненаде се кад спазе да престоница није више у Београду.
„Ама, јеси ли ти приметно кад је отишла престоница?“
„Нисам, ал кажу синоћним брзим возом.“
„О мај, бар да смо је испратили. А зна ли се бар где?“
„Ништа се не зна.“
„Гле, молим те!“
И тек око десет сати на подне, а оно свима јасно. Изашле „Српске Новине“ и у њима указ:
„Да се варош Ниш, досадашња престоница друге класе, произведе за престоницу прве класе; а Београд, досадања престоница прве класе, да се разреши од те дужности и стави на расположење Министра Полиције.“
Бога ми, тако ће се то десити.
⁂
Из Цариграда стижу све крвавије вести. Изгледа да ће цех да плате турски свештеници. Младотурци кољу хоџе просто на буљуке.
Ја не знам од куд им та пасија да секу своје попове. Чим сам чуо за ту појаву, упутио сам Енвер-беју телеграм овакве садржине: „Молим вас известите ме да ли се случајно не налази у вашој средини наш посланик Михајло Ранковић. Одговор плаћен.“ Синоћ сам међутим добио одговор да се Ранковић не налази тамо и сад још мање разумем ситуацију.
Јутрос сам се познао са једним младотурчином који је пропутовао за Беч, и одмах сам му упутио питање:
„Ама, богавам, можете ли ми објаснити шта је то код вас, те тако на квантум кољете попове?“
„Па ево у чему је ствар. Младотурци су у свој политички програм унели и питање о уређењу свештеничког стања.“
„А, тако! Сад разумем!“
⁂
Сутра Народна Скупштина завршава свој рад и посланици полазе кућама на одмор. А одиста и јесте право да им се даду ферије. По чему да ферије имају и ђаци и глумци и професори и судије а да их немају народни посланици. И њима је потребно да се преко године месец два одморе, па са почетком школске године да дођу опет на рад.
Па нека им је срећан пут и до виђења.