Охо, па ово му на озбиљно изађе! Нисмо се надали ни ја ни Султан Абдул Хамид да ће се овако свршити. До јуче прекјуче још телеграми су гласили и овако и онако: те Султан доле, те Султан горе — па на један пут стрмекну с престола главом на ниже као пливач кад скаче с транбулине.
И разуме се, чим је Абдул скочио стрмоглавце с транбулине, појавио се на њој Решад. И ја чисто замишљам њихов разговор. Абдул плива дупке у води, вода му сваки час пуни уста и једва стигне да проговори реч, а Решад стоји на дасци и разговарају од прилике овако:
Решад: Море, па ова се транбулина љуља?
Абдул: Дабоме да се љуља.
Решад: И може човека врло далеко да одбаци?
Абдул: Може, може грдно далеко. А ако се још замајеш, може да ти одлети башка глава а башка ноге.
Решад: Хм! хм!
Абдул: Ајде, што не скачеш?
Решад: Нека, ознојио сам се док сам се попео на транбулину, па да се мало просушим.
Абдул: Па јест!
Решад: А мислиш ли далеко да пливаш?
Абдул: Па тако до Солуна.
Решад: Па јест, кажу тамо је лепо преко лета.
Абдул: Решаде!
Решад: Ој?
Абдул: Види ли ми се глава?
Решад: Види се.
Абдул: Молим те, то ми је врло важно да ми се види глава. Не волем никако да потонем.
Решад: Па што, бар ти си добар гњурац?
Абдул: Море, остави се ћорава посла. Кад ти кажем, волем да ми се види глава.
Тако од прилике ја замишљам да би они могли разговарати. Међутим то није у ствари тако било. Абдул и Решад сасвим су личили на две кирајџије, од којих се један исељавао из квартира а други усељавао.
„Ајде, ајде, купи прње!“ вели као нови кирајџија.
„Де, шта си запео, јаваш!“ буни се као стари кирајџија.
„Ама како јаваш. Сели се брате. Отказан ти је квартир па се сели.“
И тако се Абдул Хамид иселио, ено га у Солуну одакле је разаслао овакав глас страним листовима:
„Једна царска глава радо би се осигурала. Позивају се сва осигуравајућа друштва да се јаве мајору Енвер-беју, који ће им о тој глави дати ближа обавештења“.
Кажу да су многа друштва послала већ своје агенте у Солун. Од наших отпутовали су г. г. Благоје Недић и Димитрије Ц. Ђорђевић.