Као што већ знате, питање о анексији Босне и Херцеговине је потпуно свршена ствар. Признали ми, признала Русија, Енглеска, признали су и остали и тако ето, свршена је ствар.
И не само ми и Европа, него је признао и турски парламент, па сенат и као што знате, остала је једна мала и ситна формалност, да султан потпише.
И ово што се сад у Цариграду догађа то је та мала и ситна формалност.
И та мала и ситна формалност, као што и сами видите, има све одлике једне аустријске формалности. Прво и прво крвава је а ви знате и из историје да Аустрија необично воли кад се крв пуши далеко од њене куће.
Друго и друго, цела та афера у Цариграду је конфузна, нити се зна ко пије ни ко плаћа, о то је тачно Аустријски политички систем.
Зар вама ова ситна цариградска формалност не личи потпуно на ону формалност која се у Загребу врши да би се предало вешалима једно педесет до шесет људи.
Разуме се, Турци још нису тако уставно васпитани па да убијају људе на основу пресуде, као што то Аустријанци чине али су зато ипак Аустријанци морали признати да и код Турака има по где што практичнога, па су у Загребу установили легију франковачку која бије људе по улицама.
Али, Боже мој како ће то лепо бити, када једног дана Турци приме у свему аустријску уставну културу. Ето на пример да су до сад већ култивисани, како би сасвим другаче изгледали ови догађаји у Цариграду. Не би било ни капи крви, већ би похапсили све младотурке и одмах би отпочели „велеиздајнички“ процес, који би, рецимо, овако текао:
Акурти-паша: Оптужени, Мехмеде, јесте ли разумели оптужницу?
Мехмед: Јок.
Акурти-паша: Ви сте, оптужени једном приликом у џамији пред више особа рекли да сте Турчин.
Мехмед: Евет, ефендум. Па шта сам друго.
Акурти-паша: Државно правни односи међутим познају само Османлије а Турчин то је политичко име које се почело у последње време ширити. Признајете ли да се почело у последње време ширити?
Мехмед: Ама шта се почело ширити?
Акурти-паша: Име Турчин.
Мехмед: Јом, џанум. Ја мислим баш да се име Турчин у последње време почело узити и како је почело, Алаха ми, сузиће се сасвим.
Акурти-паша: Ви морате признати да иза вас стоји читава завера?
Мехмед: Иза мене? (Плашљиво се осврће и пипа се натраг.) Што ме, бре, бамбадава препаде. Нема никога иза мене.
Акурти-паша: Али ви признајете да сте младотурчин?
Мехмед: Јок.
Акурти-паша: Па на основу каквих доказа то спорите?
Мехмед: Имам шесет и две године.
Акурти-паша: Ви сте одржавали везе са сведоком Ђорђем Настићем?
Мехмед: То он ако памти, је се не сећам.
И тако би редом настало саслушање. После Мехмеда дошао би Асан после Асена Селим и тако редом, док не би сви отишли на вешала.
Међутим требаће дуго времена док се Турци тако васпитају. Сад они свршавају ствари и краће и јефтиније. Ето на пример само та ситна формалност стављања потписа на аустро-турски споразум неће трајати више од месец дана и неће коштати више од хиљаду две људских глава.
Одиста мала и ситна формалност.