Ви знате већ да је све што је цариградско, сасвим некако друкче, необично, да није свакидање. Тако на пример цариградска алва није иста као у другим местима, па онда није само алва, него и цариградски парламент није то исто што у другим земљама. И није само алва и парламент него и пуно других специјалитета н. пр. цариградски фес, па цариградска баклава, па цариградска правда па редом тако све сами специјалитети.
И онда вам не треба да буде чудо што је и цариградска првоаприлска шала са свим друкча но у осталим земљама.
Ето молим вас, реците сами, зар се нисте искидали од смеја кад сте чули како је султан јуче направио исту шалу са својим народом.
Дао ни лепо Устав, заклео се, пустио их читава три месеца да се дерњају по улицама „јашаси“ направио им парламенат, дао им куглице у руке и пустио их да гласају, да се бирају, да образују кабинете, да издају новине. Па кад је видео да су већ доста играли и да се може ко у игри заморити, ознојити и назепсти, а он им лепо јуче подвикне:
„Априли ли ли!“
И да би та априлска шала била што лепша и да би се они којима је приређена могли да искидају од смеја, убијено је јуче у Цариграду једно сто до двеста људи.
А баш, људи, права шаљивчина овај султан. Где само да му падне на памет тако леп виц. И то није да кажете да је направио виц само са младотурцима, него је то један међународни виц.
Таман Енглеска запела па декламује: да Турској треба обезбедити мир да би се ново стање могло правилно развијати, а он им тек викну:
„Априли ли ли!“
Таман Русија и Аустрија признале да је реформна акција изгубила сваку подлогу а Срби и Бугари запели засебним возовима у Солун да се извичу „јашас’н!!“ а он свима тек:
„Априли ли ли!“
А штета одиста што је овом априлском шалом ометен младотурски режим који је тако леп државни програм имао. Нема готово у Европи осим ако има можда у Америци — режима који је тако добар и здрав државни програм поставио себи за задатак, као што је младотурски.
Главна задаћа тога режима била је да Турску финансијски оснажи. И необично се лепо почели да развијају ту споју економску политику. Најпре су продали Босну, за тим би веле, Санџак са Косовом, па би онда продали Маћедонију, за тим Цариград, најзад Малу Азију и сву Азијску Турску. И тако би они своју отаџбину дивно оснажили финансијски а међутим би смањили расходе на минимум јер, што мања отаџбина то мањи расходи. Одиста, необично здрава економска политика; штета што не пустише људе да је изведу до краја.
Али шта ћете кад је Султан позната шаљивчина па неће да пропусти ни једну прилику а да се не нашали.