Ако се још мало настави ово суђење у Загребу, и ако се настави у свом досадашњем тону не остаје нам ништа друго, већ да извештаје са тога суђења почнемо доносити у рубрици: „Шала и забава.“
И што је главно са свим је излишно убудуће држати у Загребу нарочите новинарске извештаче. Сад се тамо испитује тридесет четврти „велеиздајник“, а ја могу већ сад да напишем извештај са испитивања четрдесет шестог оптуженог.
Унапред знам шта ће онај бедни Акурти, на увесељење публике лупнути; унапред знам шта ће му онај четрдесет шести одговорити и унапред знам како ће се „славни суд“ на тај одговор повући да донесе пресуду, којом ће оптуженога осудити на један дан у ћелији.
Ја не знам ко ће као четрдесет шести „велеиздајник“ бити изведен, али ће његово суђење пасти тако кроз две или три недеље. То међутим не мења ствар да ја још данас напишем извештај са тога будућег суђења.
Ево га:
Улази четрдесет шести оптужени и Акурти почиње испит.
Акурти: Јесте ли разумели оптужницу?
Оптужени: Нисам.
Акурти: Сведок Лудајић тврди да вас је једном приметио да читате неку књигу ћирилицом штампану?
Оптужени: Па учио сам је у основној школи још.
Акурти: Тиме ви дакле признајете да се у српској основној школи предаје српска азбука.
Бранилац: Па није него ће да се предаје турска!
Тарабоки прекида браниоцу реч, и суд се повлачи те доноси пресуду којом се бранилац осуђује на 60 круна глобе, за увреду нанету суду.
Акурти: Реците нам, оптужени, кад сте се уписивали да похађате ту основну школу јесте ли били свесни да тиме стварате заваду између Срба и Хрвата?
Оптужени: Ама мени је тада било седам година.
Акурти: Ах да, пардон, ја сам се пребацио. Пошто вам је тада било седам година, значи ви нисте умели мислити. Према томе вас је наговорио Светозар Прибићевић да се упишете у српску школу.
Оптужени: Па забога, мени је 57 година а Светозару нема ми 45. Он није ни постојао, кад сам се ја уписао у основну школу.
Акурти: Одговарајте само на оно што вас ја питам а немојте уносити нове елементе. То је ствар самога суда да утврди је ли постојао тада Светозар Прибићевић или није.
Оптужени: Па добро, нека утврди суд. Ја ћу чекати.
Акурти: Ви сте пре неки дан певали у истражном затвору неку српску песму. По међународним законима међутим, српска се песма може певати само у Краљевини Србији.
Оптужени: Нисам певао.
Акурти: Ама, то тврди чувар затвора.
Оптужени: Нисам певао.
Акурти: Него?
Оптужени: Кукао сам.
Акурти: А дакле кукали сте. Тиме сте хтели у велеиздајничкој тенденцији рећи да је у Хрватској зло стање.
Оптужени: На против. Од куд би ми и могла пасти на памет мисао да је у Хрватској зло стање. Молим вас шта нама Србима у Хрватској фали?
Акурти: Одиста ништа.
Оптужени: Лежимо апсе, спремају нам вешала.
Акурти: А ви се још жалите против тога! Реците ми, оптужени, од кад ви носите женску кошуљу са четири слова.
Оптужени: Никад је нисам носио.
Акурти: Лажете, и сад је имате на себи.
Оптужени: (Одреши панталоне и гаће и почне се свлачити) Тарабоки зазвони, суд се одмах повуче и доноси решење до се оптужени, „за растурање безобразних слика“, казни са три дана ћелије.
Претрес се наставља.
Акурти: Молим да се извиним. Оно је девојачка кошуља о којој је било речи, а ви сте, као што се и сам суд уверио, мушко.
Оптужени: Па дабоме да сам мушко.
Акурти: Ваша је жена 1877. године о Божићу, имала плаву хаљину, а покрила се црвеним шалом. Реците нам, оптужени, је ли она у том моменту имала под хаљином белу сукњу.
Оптужени: А шта знам ја.
Акурти: Ви сте једини били надлежни да завирујете својој жени под сукњу.
Оптужени: Ама завиривао сам ја, него се не сећам.
Акурти: Видите, то значи да сте ви још онда на овај начин ширили тробојку у народу коју сте затим обесили и о торањ црквени.
Оптужени: Кога обесио, је л’ моју жену?
Акурти: Та немојте ме забога прекидати. Обесили сте тробојку, коју је престављала ваша жена.
Оптужени: Тиме хоћете да кажете да је моја жена била барјак?
Акурти: Та немојте ви мени постављати питања. Нисам ја оптужени.
Настаје објашњење измеђ оптуженог и тужитеља. Суд се повлачи и доноси пресуду којом казни оптуженога, све браниоце и све присутне у публици.