„Бела врана, бела врана!“ гракнуће све вране када се међу њима појави бела. Навикле су на своје црнило и на црнило своје душе па неће у друштво онога ко им раван није.
„Бело Орао! Бели Орао!“ гракнуће црне орлушине када се међу њима појави бели. Навикли су на своје црнило и на црнило своје душе, па неће у друштво онога ко им раван није.
Куд си потегао, мој Орле бели; нашто си размахнуо крилима?
Зар не видиш да су се на оној високој стени, коју стеном правде зову, искупиле црне орлушине, па окрвавили стену пленом који су канџама узнели из долине и сад га чупају оштрим кљуновима.
Што ћеш ти тамо, бели Орле мој? Зар не видиш како те зло погледају само што си опружио крила; зар не чујеш како реже као себични пас, кад ломи кост коју је украо са касапског пања?
Ти машеш крилима,а они ти веле:
„Скупи крила. Нећемо да изгледаш као да си сваког тренутка готов да узлетиш. Хоћемо на тенане да чупамо утробу нашем пљену, и нећемо нико за то време да нас узнемирава!“
Ти кликћеш, Орле бели, а оне ти орлушине са стене веле:
„Не кликћи, тај ме глас узнемирава. Изгледа нам као глас савести. А ми хоћемо без савести да пождеремо овај плен.“
Ти велиш: Пустите ме у зрак. Ја вам не тражим плен, ја ћу само ваздух, светао, топао зрак.
„Не, не!“ веле ти они, „остани где си. Што ће теби сунчани зраци кад их је Бог нас ради само дао; што ће ти ваздух, кад га ми дишемо. Што ће ти да ти дишеш, кад ето ми за тебе дишемо!“
И шта ћеш сад, бели Орле? Неће те, тако бела, никад примити у своје друштво, никад ти неће дати ваздуха и сунчана зрака.
Ваља ти променити боју. Они у своје друштво примају само црне, ти не смеш остати бели орао. Па кад већ не можеш остати бео, ајде, окупај се у крви, окупај се па узлети црвен у зрачне висине, кад те беле неће да приме!
Ајде, окупај се у крви, бели Орле мој!