За сад има две државе на земаљскоме глобу, у којима се не зна ни ко пије ни ко плаћа. Једна је Персија и друга је Аустрија.
У Персији на пример један Рус води револуционаре који су се дигли противу Шаха, а други Рус води војску која брани Шаха. У Аустрији је то још луђе; њихов Цар носи титулу српскога војводе, а њихов Раух оптужује као велеиздајнике оне који помену српску војводину.
Поводом тога изгледа, као што се у меродавним политичким круговима говори, да ће у скоро настати зближење измеђ ових двеју држава. На томе се већ од дужег времена ради, још од доба, када је Шах Персијски умолио г. Ерентала, да му позајме за извесно време Ђорђа Настића јер је рад да оптужи своје противнике.
Сада се међутим преговори воде на много широј основи. Изгледа да Аустрија нуди Персији свога Бана Рауха, да заузме привремено шаховски престо, те да тамо рашчисти са револуционарима, међутим зато време Шах Персијски вршиће дужност Хрватског бана, која се промена у Хрватској неће ни приметити.
Како сви услови говоре за ову размену, врло је вероватно да ће се споразум ускоро и постићи. У осталом, како Аустрији иду од руке споразуми и како овај споразум не мора да одобрава Европа, можемо свакога часа очекивати да се та ствар сврши.
⁂
Читали сте да је шеф земаљске босанске владе ђенерал Виндзор смењен, зато што не зна српски, а постављен је задарски командант ђенерал Варешанин зато што зна српски.
Ако вам та промена није јасна а оно, ја ћу вам је објаснити. Дакле ђенерал Виндзор није знао српски и услед тога могао је донекле да се споразумева са тамошњим народом, међутим како је Аустрији стало до тога да се врховни заповедник Босне, никако на споразуме са народом, то је изабрала ђенерала који зна српски.
Зар вам није јасно? Па код њих управо зато чиновници који управљају народом уче језик тога народа да би се могли неразумети са њим.
Зар вам то Загребачка велеиздаја јасно не казује?
⁂
Чули сте да су Турци пропустили провоз оружја и динамита. Било је боме повуци потегни. Скочила Аустрија па запенушила све:
„Не пуштај динамит, ако Бога знаш, кардаш.“
„Добро нећу да пустим.“ Одговарају Турци.
И тако би то остало али се десило нешто са свим изненада. Стигли су Цариград руски козаци.
„Ето ти сад!“ одскочи Аустрија, „кад да си је Боже ме прости, убо чиме у дебело месо“, па брже боље телеграфише у Цариград.
„Не пуштајте козаке.“
„То је оно“, одговарају из Цариграда, „што једно морамо да пустимо; је ли Козаке, ја ли динамит. Које вам се свиди?“
„Ама како свиди?“ пишти Аустрија, „не свиди ми се ни једно ни друго“.
„Ама, па бирајте ја л једно ја л друго?“
„Па боље готово пуштајте динамит него козаке“, одговори Аустрија, а сутра дан Турска њој:
„Динамит пропуштен а козаци отпутовали и непитајући ме пуштам ли их или не!“
И тако нам је стигло и једно и друго.