Једнога дана пробуди г. Форгача хитна депеша из Беча.
„Куц! Куц! Куц! Куц! Куш!“
Господин Форгач одјури на телефон и одговори:
„Was ist mein Gott, brauchen sie meinen Schutz?“
„Nein, брате“, одговарију му они из Беча, „него одмах дођи овамо да спроведеш један транспорт ултиматума за Србију“.
„Лепо, декларирајте само ултиматуме као распрскавајућу материју, ево мене одмах.“
И г. Форгач отпутова у Беч те спакова у девет трговачких сандука једну масу ултиматума и натовари то у вагоне.
И воз поче да стење, јер било је ту вагона оштрих, оштријих и најоштријих а што је главно, било је у тим ултиматумима тако тешких речи, да је воз једва могао да вуче.
Да би међутим тај транспорт постигао потребан ефекат, граф Форгач је узјашио на машину и чим се воз кренуо из Беча, почео да виче:
„Бау! Бау Бау!“
Па ће чим воз стигне на прву станицу а он сјаши машину и оде на станични телеграф, и телеграфише својим заступницима Танцошу и Францошу:
„Јесу ли се уплашили они у Београду?“
„Јок!“ одговара Франц-Танц.
Шта ће Форгач, него опет узјаши машину, крене и удари у дреку:
„Бау! Бау! Бву!“ па на првој станици опет одјури у телеграф ни почне куцати:
„Франц, Франц, Франц.“
„Танц, Танц, Танц.“
„Јесу ли се већ једном поплашили Срби?“
А Франц-Танц одговара опет:
„Јок.“
Догура грешни Форгач тако с ултиматумима до Пеште, па ту сиђе да се посаветује с Векерлом.
„Јесте ли им викали: бау, бау, бау?“ упита Векерле.
„Јесам али се не плаше.“
„Како би било да се нагаравите?“ предлаже Векерле.
„Од те се фарбе не плаше Срби!“ одговара Форгач.
„Е, од куд знате?“
„Па сво их већ шест месеца плашимо црно-жутим претњама, па ништа.“
„Знате ли шта!“ рећи ће после дугог размишљања Векерле, „ја мислим да сте много ултиматума понели. Према деклерацији ви носите 20.000 кила ултиматума, а то је много. Ствар би се можда озбиљније узела, кад би ви мањи товар носили“.
„Па да стоварим један сандук овде у Пешти?“
„Са свим.“
И дигоше се саборски посланици те, хајде, стоварише један сандук.
И онда Форгач опет узјаши машину, па крене даље вичући: Бау! Бау! Бау!
И стиже тако до Сорокшора, па опет на телеграф:
„Плаше ли се?“
„Јок.“
„Скини још један сандук“, наређује Форгач машиновођи, па онда:
„Мехет! Ајде даље!“
Па онда редом тако од станице до станице. Те у Суботици стовари, те у Врбасу стовари, те у Новом Саду стовари. И редом тако све до Земуна.
А у Земуну на станици г. Швајнхарт дочекује графа Форгача и задовољно трља руке, и радознало пита:
„Also, ултиматум?“
„Schmarn!“ одговара Форгач.
А Швајнхарт прождрљиво прихвати овај одговор и шаље га својим листовима.
Био сам баш на нашој станици кад је стигао г. Форгач. Носи уза се један кофер са свим празан, спрчко се као покварена армуника. При прегледу на царинарници у томе коферу нађен је само један телеграм којим г. Форгач јавља пештанским листовима да му је опет живот у опасности.
А ултиматуми? Ено сад у њих Словаци из Пазове и Буњевци из Суботице, завијају сир.