Ништа горе него код човек има са глувчом посла, а још два пут горе са оним који се прави глув.
Ми јој кажемо:
„Тражимо везу са морем, иначе ћемо се тући!“
А она одговара:
„А јест. Па може да запечатите вагоне.“
„Море, хеј, ми тражимо територијалне накнаде, иначе не презамо ни од рата. Разуми један пут, готови смо да изгинемо!“ вичемо ми на сав глас.
„Па добро, ево можете добити и једног члана у Дунавској комисији“, одговара Аустрија.
И то тако иде већ неколико месеца. И ништа нам друго не остаје, ко да глувчи прочачкамо мало брзометком уши.
А изгледа да та глувоћа није болест само Аустријанаца, већ свију великих сила. А има то таквих случајева, да је нека болест особина једне нарочите класе или реда. Крајници су на пример дечија болест, нервоза је на пример болест великих дама а глувоће је ето болест великих европских сила.
Кажемо ми и њима српски:
„Хоћемо рат!“
А оне нама француски:
„Врло добро. Па ако хоћете рат што се онда не разоружате.“
И тако то иде месецима и ко зна докле ће још ићи.
Па ето, молим вас, решите сами: зар то не значи бити глув, кад нам се једнако прича и попује о некаквим економским компензацијама, за које смо толико пута изјавили да нећемо да чујемо.
Ама, хеј ви тамо глувче, и кад би пристали ми на какве друге накнаде сем територијалних, то не би ни у ком случају биле економске већ „моралне компензације.“ Тако на пример, као моралне компензације, ми би у преговорима захтевали од Аустрије ово:
- да се одмах по потписаном протоколу споразума, једним царским указом укине у Бечу „Биро за клеветање Краљевине Србије пред Европом“, који већ тридесет година функционише.
- Тако исто да се другим царским указом укине у Бечу „Биро за стварање завера и интрига на Балкану.“ Данашњем начелнику тога биро-а г. Ђорђу Настићу, који би овим укидањем звања остао без места, могла би Аустрија понудити положај свога посланика на каквом страном двору. Нико не би Аустрију, њене тежње и жеље, и њене циљеве, тако достојно престављао на страни, као г. Ђорђе Настић.
- Одмах по потписаном протоколу, имао би се натерати бан Раух да, пред свима преставницима јевропске јавности, који ће се ових дана сабрати у Загребу, поједе сва акта оптужбе противу „велеиздајника“. Ако би почем тиме Бан покварио столицу, слободно му је отићи у Пешту код Векерла који ће му преписати да пије будимску воду.
- Аустрија ће бити дужна по потпису споразума, свакоме Европском музеју да поклони по једнога штрафуна, као и да се обавеже да своје дунавске мониторе, изложи 1912. године на светској изложби у Јапану, како би се и друге велике силе могле користити моделом тих монитора.
- Најзад, Аустрија се има обвезати да ће у Земуну подићи споменик г. Еренталу, на коме ће написати ону класичну изреку „Што један лудак замрси, не могу сто паметних размрсити.“
Ето, то би од прилике, били наши захтеви, које би сматрали као „моралне компензације“.
Европа би требала да узме у расматрање ове нове захтеве, можда би јој они могли послужити као основица за мирно решење Балканског питања.