Она је сиротица у ватри, па није ни чудо што је често спопадају чудни снови. Кажите јој само да испружи језик — а њен је језик „Пестер Лојд“ па ћете видети, како по који пут претерује преко четрдесет степена топлота.
Отуда и није никакво чудо, што је врло често спопадају чудновати снови.
Пробуди се тек тако једнога јутра, протрља очи, натакари ону малу круницу на рашчупављену славу, па обеси ноге низ кревет и прича уредницима „Лојда“ и „Пресе“, шта је уснила.
Разуме се, не казује баба како је у сну било, већ како је њој мило:
„Елем“, почиње она, пошто је претходно овлажила језик, „сањам ја као, кренула сам са војском у Србију. А Србијанци, чим чули то, ништа више само што су чули да смо се кренули, почели да бегају. Бегају, бегају, бегају а ми наступамо за њима. Кад су Србијанци у бегству дошли до јужне границе, а ови онда прескоче плот и побегну сви у Турску. И тако ти ми као засели у празној Србији, запалили чибук, па отуд разговарамо са Европом“.
„Диван сан! диван сан!“ одговарају једногласно и „Лојд“ и „Преса“, „е, баш то треба написати да чује и Европа“.
„Јесте напишите, а ја ћу учинити све потребне припреме за прелаз у Србију.“
И док „Лојд“ и „Преса“ ките, ките, бабин сан, дотле Аустрија чини припреме за прелаз у Србију. А припреме су јој ове: оправка утврђења око Пеште, копа шанчеве око Загреба и довлачи градске топове у Петроварадин.
Па дабоме, чим се сања да се уђе у празну Србију, добро је на јави, утврђивати Пешту.
Други пут, опет се тако баба пробуди, протрља очи, натакари круну на чупаву фризуру, обеси ноге низ кревет и укваси језик, па прича други сан уредницима „Лојда“ и „Пресе“.
„Као снила ја да ми је Ватрослав Јагић написао научну студију, којом је доказао да Срба и нема, да их никад није ни било и да их у историји никад неће ни бити; затим ми је Ђорђе Настић написао брошуру у којој доказује да су Срби просто измишљени у Београду и да тамо постоји један нарочити клуб који се бави измишљањем Срба и најзад, Акурти ми је написао тужбу којом оптужује цео српски народ, и оне тамо у Хрватској и оне у Босни и оне у Србији и оне у Македонији. Сви, сви су криви, на тој основи што су живи. И на основу Јагићеве студије, Настићеве брошуре и Акуртијеве оптужбе, ја просто предлажем Европи да се реч ‘Србин’ избрише из свију светских речника а да се земља ‘Србија’ избрише из свију географских карата.“
„Диван сан! Диван сан!“ гракћу уредници „Лојда“ и „Пресе“ „да га напишемо“.
„Да, писаћете, али треба учинити и припреме да се тај сан оствари.“
„А какве припреме мислите учинити?“
„Ништа није тако лако постићи као то, да се Срби слисте с лица земље. Треба Европа само да мени да мандат да окупирам оне крајеве где Срби живе и тиме је ствар готова.“
„А јесте ли и тај мандат сањали?“
„Дабоме да јесам.“
„Па да објавимо и тај сан?“
„Можете, ал немојте га објављивати преко руских листова, јер они опет предлажу како би требало дати некој од европских сила мандат да мене окупира.“
Ето тако, свако јутро кад се баба пробуди а она сања по један сан, а они лудаци га објављују свету.
Ако не верујете а ви само читајте сваки дан „Лојд“ и „Пресу“ па ћете видети да они не личе више на политичке листове, већ више на савезнике, по којима баба тумачи своје снове.