Дакле ултиматум.
Ове недеље на дневном реду ултиматум који Аустрија треба да поднесе Србији и од којега би Србија као требала да се уплаши.
Да се међутим Србија не би сасвим изненадно уплашила, од чега би, сачувај Боже, могла добити лупање срца, Аустријска је — нама увек тако пријатељски наклоњена штампа — примила на себе тај хумани задатак да Србију постепено навикава на страх.
Ако само пратите писање аустријске и наше штампе, ви ћете јасно видети да се измеђ њих води од прилике овакав разговор:
„Слушајте, море ви, ми смо ради да вам поднесемо један ултиматум!“ вели аустријска штампа.
„Па поднесите га!“ одговара српска.
„Та да, ми ћемо га већ поднети, али је потребно да се ви приликом пријема ултиматума уплашите.
„Е то јок Бога ми!“ одговара српска штампа.
„Ама немојте да сте луди, потребно је у вашем рођеном интересу да се уплашите.“ Саветује опет пријатељски аустријска штампа.
„Јок, море!“ одговарамо ми.
„Па немојте да сте тако тврдоглави. Зар ви не знате да смо ми кадри, само ако нас наљутите, чак и да вам не поднесемо тај ултиматум!“
И према свима изгледима, Аустрија се толико наљутила да је сад већ врло вероватно да ће нам одрећи ту част да нам поднесе ултиматум.
⁂
Једну ствар нисам могао све до сад да разумем, али сад, од како сам сазнао аустријски ратни план, ствар ми је потпуно јасна.
Тиче се оних хрватских добровољаца (легијонаша) који су се искупили под Франкову заставу, да у одсудноме часу стану на браник у одбрану Аустријске монархије.
Познато је из историја света да су гуске један пут спасле римску империју, е видите, тај исти задатак стављен је сад, за спас Аустријске Империје и хрватским добровољцима.
Отуда се они, као што јављају загребачки листови, стално вежбају у гакању.
Сад бар знамо и то, да је аустријска империја обезбеђена. Не може она пропасти све дотле, догод има код себе таких гусака као што су јој Франкови Хрвати.
⁂
Јесте ли приметили нешто на Кнез-Михајловом споменику пред Народним Позориштем. Кнез још држи у десној руци ону заставу, коју смо му дали у руке оних дана када нас заједнички бол сабра да кажемо заједничку реч. На тој застави пише „Рат отмичарима!“ и она се дуго, врло дуго, вила поносно све док је свако од нас веровао да је рат једини пут којим морамо повести српску политику.
Али од како почеше неки преговори измеђ држава, нека ценкања и погађања; застава се та била савила, савила се тужно око мотке, тако јој ниси могао ни боје ни слова сагледати. Као да је хтела рећи: „Нашто да се вијем, кад је мисао која је на мени исписана, са свим угашена!“
Али сад, када дуну опет мало свежији ветар, кад се ми решисмо да дамо и последњу пару на наоружање, и Аустрија на то писну као у процепу и поче с једне стране нама да прети а се друге стране да моли Европу да нас она разоружа; застава се она од јуче опет развила и ено је, кад прођете, погледајте само како се весело вије и како се на њој јасно чита општа српска мисао:
„Рат отмичарима!“