Месец: фебруар 1909.

Да вам испричам једну народну причу. Преудала се нека удовица па затекла у кући дете и довела и своје. Мајка једном а маћеха другом, не може их оба подједнако волети, а хтела би пред светом да јој се не пребаци. Шта ће и како ће. Не може јој се од света да буде зла а…

Сад су на дневном реду ноте. И јесте ли приметили како то иде неким нарочитим редом. Прво смо певали без нота и грозно смо се драли, те је сва Европа морала да запуши уши. И онда, шта ће, него ајд код старог мајстора Чича Руса. „Слушај, Чича Рус, овај твој инструменат грозно дебело свира. Можеш…

Ко заради кућу, теже је продаје али, ко наследи, томе ништа лакше. Зар сте једног наследника видели како и недочека очев шестомесечни парастос а већ прода кућу. Па кад већ прода кућу, онда није чудно што почне де распродаје и покућанство, јер где ће и шта ће с њим. Тек га видите, упртио стари дуварски…

Једнога дана пробуди г. Форгача хитна депеша из Беча. „Куц! Куц! Куц! Куц! Куш!“ Господин Форгач одјури на телефон и одговори: „Was ist mein Gott, brauchen sie meinen Schutz?“ „Nein, брате“, одговарију му они из Беча, „него одмах дођи овамо да спроведеш један транспорт ултиматума за Србију“. „Лепо, декларирајте само ултиматуме као распрскавајућу материју, ево…

Грануло је сунце, пролећне је ту, тек што није настало. Али ће нам се ово пролеће другаче јавити и другачи ће га знаци наговестити. Место да нам долете ласте, долетеће нам Аустријски голубови; место фабричких агената са фришким пролетњим мустрама, размилиће се по нашој земљи бечки шпијуни. Место верглова, који у ово доба већ наговештавају…

Ја знам пре, кад уђе пијан човек у кафану па направи дар-мар, а њега сподбију двојица па баце напоље. Данашње кафеџије међутим нису такве. Уђе лудак у кафану па почне да лупа огледала, чаше, столице и друге ствари а кафеџија ћути, па сутра дан тек поднесе рачун. Е видите, на ове некадање и данашње политичаре…

Ништа горе него код човек има са глувчом посла, а још два пут горе са оним који се прави глув. Ми јој кажемо: „Тражимо везу са морем, иначе ћемо се тући!“ А она одговара: „А јест. Па може да запечатите вагоне.“ „Море, хеј, ми тражимо територијалне накнаде, иначе не презамо ни од рата. Разуми један…

Данас или сутра па ће се заруменити овај снег који је покрио поља и горе наше; зарумениће се скупоценим руменилом, крвљу која ће се просути из груди наших. Па кад гране пролеће, кад отопи снег и потеку крвави потоци, понићи ће из влажне земље млада и бујна трава, а из гробова, још свежих, још неопојаних…

Девојче младо чежњивом погледом погледи на далеки друм, који ће се, тамо где се сужава и губи, до мало час запрашити, а из тога се праха појавити једна црна тачка, па затим нејасна силуета њенога драгана којега очекује и који је чврсту реч дао, да ће у тај и тај час доћи. Али узалуд она…