Као што су већ сви берлински листови јавили, чувени Швеђанин Свен Хедин, вратио се са свога опаснога и дуготрајнога пута по средњој Азији и Тибету.
Његове патње на томе путу просто су надчовечанске; његова открића су потпуно нова за науку; он је пронашао нове народе, о којима се до данас није знало нове народоносне карактеристике, нове језике и успео је да открије најтамније географске тачке, нове планине и нове државе.
Његово се име данас проноси кроз сву културну Европу, престонице се грабе да их посети, те можете мислити како сам се изненадио јуче, кад ми момак унесе карту на којој пише: „Свен Хедин.“
„Ама, је ли ту тај господин, који је донео карту?“
„Јесте, сво га чека пред вратима.“
„Нека уђе.“
И одиста, појави се г. Свен Хедин у мојој соби.
„Седите, господине!“ понудих га љубазно.
„Хвала.“
„А шта бисте ради?“
И тада Свен Хедин развеза:
„Видите, господине, ја сам путовао неколико пута тамо међу дивљаке, прошао сам непознате крајеве, тамне тачке земаљскога глоба и претурио силне опасности преко главе, за љубав науке.“
„То је врло лепо од вас.“
„Да, али ја тиме нисам завршио свој задатак у животу. Ја сам за крај свога живота, да би крунисао своје напоре, изабрао најопаснији пут и најтамнији неиспитан крај на земаљском глобу.“
„Да не мислите на северни ледени пол?“
„А не. Тамо није тако опасно. На много тежи пут мислим да се кренем.“
„А то је?“
„Преко Хрватске у Босну и Херцеговину.“
„Та није могуће?“
„Решио сам се одлучно па ма ме и главе стало.“
„То је врло одважно од вас, али не знам шта бих вам ту могао ја помоћи. Тек не мислите да вас ја на томе опасном путу пратим?“
„Не, господине, али да ми дате извесна обавештења?“ рече Свен Хедин и извади из џепа хартију и опљуну писаљку.
„Изволте ме, молим вас питати.“
„Дакле, да ли је вама познато, постоји ли у Босни и Херцеговини какав народ до сад непознат Европи?“
„Е мој господине, тај је народ Аустрија већ пронашла. То је ‘Босански народ’.“
„Дакле, то је већ пронађено. Па добро, а сумњате ли ви да у тим крајевима постоји какав нов језик, који до данас није био познат.“
„И то је пронађено. То је ‘босански језик’ који је пронашао тајни саветник Јагић.“
„И то дакле. Па лепо, мислите ли ви да би се ја могао прославити бар на географском пољу. Би ли могао пронаћи какву нову провинцију?“
„Тешко, господине. Аустрија пронађе све пре него други. Она прво пронађе Босну као историјски мађарску провинцију, па ће за тим наћи санџак као историјски аустријску државу, па онда Мaћедонију као историјски Аустро-Мађарску.“
„Дакле ни то не вреди. А мислите ли да би ми то путовање било интересантно.“
„О, врло интересантно. Најпре би вас у Земуну претресли до голе душе.“
„Гле, исто као у Тибету.“
„Па би вас затим у Загребу задржали с воза и прогласили вас велеиздајником и лажно би вас оптужили.“
„Гле, молим вас, исто као у Тибету.“
„Затим би вас у Босни притворили као шпијуна.“
„Ама исто, као пљунуто у Тибету.“
„И најзад би вас протерали.“
„Е, то није могуће. Ви сте мора бити читали моје описе о доживљајима мојим у Тибету, па сад ми исте ствари понављате. Чудо не кажете још да би ми забранили да се састајем и разговарам са становницима Босне и Херцеговине.“
„И то, разуме се и то.“
„Сад ћете још рећи, да би ми одузели и све хартије.“
„Па и то, господине.“
„Е, ако је тако, онда ми је сасвим излишно да правим тај пут. То би било само понављање онога што је већ било у Тибету.“
„Св свим. И ја се слажем с вама. Прештампајте ви лепо свој путопис и где год стоји реч „Тибет“, замените је речју „Босна и Херцеговина“ и ево моје главе ако будете демантовани.“
Тако се растадосмо ја и Свен Хедин. Не знам да ли ће имати храбрости да пође на овај опасан пут.