О мај, што се надигла а све стране ларма због тих бомби. Те не знам, уплаши се цео Беч, те уплаши бугарски цар и бега из Софије, те уплаше се они у Сарајеву, те они у Загребу. Нема дана а да се по неко не уплаши.
А баш је то невина ствар, те бомбе, и кад би било по души не би се наше комшије имале чега ни плашити. Шта може, молим вас, једна бомба? Којешта. Једна и то силом ако убије десет петнаест људи, и то не морају сви бити на месту мртви, може их бор троје четворо бити само рањених. А то што може да разруши на пример касарну или ћуприју, то је већ ситница. Бива да се цела касарна разнесе у ваздух а ни један човек да не погине, само ако се потрефи случај — а то се врло често дешава — да нема рецимо никог у касарни.
И ето, молим вас, због таквих ситница, толико су се уплашиле швабе, да је то већ Богу плакати.
Треба отићи само у Беч а пошту па видети какав страх обузима људе од аманета који су сумњиви а сумњиви су сви који долазе из Србије.
Пре неки дан дакле, једна београдска госпођа (молим, обраћа вам пажњу да је то Српкиња) послала је у Беч један свој зимски шешир на оправку. То није била обична кутија од шешира, какве сви ми смртни познајемо, него је то била нарочита кутија од тенећке, како се шешир на своме путу до Беча и натраг, не би угужвао.
Можете мислити, какав је страх завладао на бечкој пошти, кад је плехана кутија стигла из Београда.
„Језуш Марија!“ узвикнуо је блед као крпа управник поште, „изнесите тај аманет одмах на сред авлије и јавите полицији“.
Момци пажљиво изнеше кутију и спустише је на калдрму, нежно, фино, као што би се сањиво дете полагало у постељу.
Шеф полиције, разуме се, долетео је као без душе. За њим двадесет детектива и четрдесет и два жандарма, и одмах се поставише у круг девет метара око кутије.
„Јесте ли прочитали на кога је адресована бомба?“
„Нисмо!“ одговара шеф поште, тужно као удовица.
„Ајде један, прочитајте!“
Ником поникоше двадесет детектива и четрдесет и два жандарма, ал ни један не мрдну. Та ко би се забога приближио оној опасној кутији, као да је то тако лако.
„Па шта ћемо да радимо?“ грува се у груди шеф полиције.
„Ја, знате, нисам никако рад да погинем!“ уверава га шеф поште.
„Та идите ви до ђавола, нисам ни ја рад, али није о томе реч. Питање је: шта ћемо да радимо.“
„Знате шта?“ досети се шеф поште. „Ја сам приметио на кутији горе има две рупе. То је ваљда за потпаљивање бомбе.“
„Дабоме.“
„Е па ми да је кроз те рупе угасимо.“
„Угасимо, угасимо! Ама то је лако рећи, али, како да угасимо?“
„Па… водом.“
„Бога ми, та је срећна идеја!“ узвикну шеф полиције и скочи двадесет детектива и четрдесет жандарма набавише двадесет канти за заливање баште и четрдесет и две ватрогасне кофе, напунише водом и почеше један другог да гурају, ко ће први прићи.
Најзад, кад се први одважи (предложен је Цару за одликовање) и сасу канту у шешир, онда почеше сви редом да прилазе и сасуше редом најпре све канте, па онда кофе.
Таман су они то свршили а дојури један човек, некакав лиферант динамита, који се сматра као „стручан“ и саопшти, да се бомба не уништава водом.
„Него?“ дрекну шеф полиције.
„Само сирћетом. Сирће, знате наједе ону киселину у бомби и ова онда постаје неспособна.“
„Хвала!“ рече шеф полиције и очас двадесет детектива и четрдесет и два жандарма, напунише канте и кофе сирћетом.
И сад опет онај најхрабрији (што је предложен за одликовање) сасу први канту сирћета у шешир па за њим сви остали.
Таман су тај посао свршили и већ се решавали, дали да отворе кутију, кад наиђе опет један „стручан“ човек. Он им рече, да ни сирће не може уништити снагу бомбе, већ да је најбоље да се у води раствори галица и тим раствором да се прелије бомба.
Свршише и то, и кад сасуше у шешир и двадесет канта и четрдесет и две кофе растворене галице, онда — пошто се ни један „стручан“ човек није више појавно, приђоше дршћући коленима и отворише кутију.
„Ох, мајн Гот!“ узвикну шеф полиције и мал не потеже да ошамари шефа поште.
„Језуш Марија!“ узвикну шеф поште, износећи из кутије женски шешир, који је сад већ био добио и другу форму и другу боју.
⁂
Тај је шешир — пошто се исушио — одмах враћен у Београд. Ено га, ја га сад већ виђам на глави једне госпође у Кнез-Михајловој улици, на корзу. Нити има форме, нити боје, али зато се госпођа њиме необично поноси, и кад је запитате какав је то шешир, она вам одговара:
„То је, знате последња мода. Оправила сам га у Бечу.“
У осталом, какви се ове године луди шешири носе, ни овај не пада баш тако много у очи.