Гледао сам један пут једног Илију Божића. Не знам како му је било име, али сам му се дивио. Изашао је пред публику, поклонио се и онда почео да гута којешта.
Узео најпре па прогутао један шљунак, па му лепо прошао кроз грло и сви смо пљескали. Он се лепо поклони, па онда узме парче стаклета и метне га на длан леве руке:
„Але, шанже, пасе!“
И стрпа оно парче стаклета у уста и тако га слатко прогута, као бонбону од чоколаде.
И онда настави редом да гута. Поче да гута дугмета са зимског капута, па онда женске орнадле, рукавице, шлајпике и ваздан којекаквих ствари.
Најзад дође и крај преставе. Он узе кучину, натопи је шпиритусом, упали и онда поче да гута ватру.
Разуме се, да смо се сви задивили.
Е, молим вас, реците ми сад ви сами, зар вам у овом тренутку Аустрија не личи на овога Илију Божића. И то не само у овоме тренутку већ у опште, у новијој историји њеној.
И она се појавила пред публику а пред њом сто и на њему пуно разних српских интереса.
Она се лепо поклонила, узела српску војводину, метла на длан леве шаке, па;
„Але, шанже, пасе!“
И стрпа војводину у уста и прогута је као бонбону од чоколаде.
Па онда, узе тако сва граничарска права, насмеши се љупко на публику и:
„Але, шанже, пасе!“
Прогута сва та права, као да их никад није ни било, ла се лепо поклони лево и десно. И онда, разуме се, настави да гута редом све српске интересе, који су стајали пред њом. Прогута српска насељеничка права, па онда право слободног избора патријарха, па кад виде да све то лепо и слатко иде, а она онда поче да гута и српске земље.
Стави лепо на десни длан Босну а на леви Херцеговину, поклони се лево и десно Европи, изговори оно:
„Але, шанже, пасе!“ и смота обе покрајне, као да никада српске нису ни биле.
Е, али сад долази крај представе. Сад је на реду да видимо како ће Аустрија да прогута ватру. Наша је војска сва на окупу, а окупиће се, ако Бог да још, да види тај крај представе.
А вредно је одиста видети, како ће Аустрија сад да гута ватру.