Све су рупе београдске затрпане, све испуњене, па нама Београђанима чисто необично. Научили смо да прескачемо канале, да се скрхавамо, да ломимо вратове, па нам сад чисто необично.
Зато ваљда, као да би нам задовољили навику, сада је наша влада предузела политичку канализацију.
Ви знате дакле, да ми тражимо као накнаду за Босну и Херцеговину ону територијицу од Вардишта па на Фочу. И како то све до сада нисмо крстили то што тражимо! Прво „компензације“, па онда „појас“, па „гарантије“ па најзад, једва му нађосмо право име. Сад смо то назвали каналом кроз који ми морамо избити на море. Дакле „канализација“. И сад кад смо и у политици отпочели канализацију, није никакво чудо, што морамо да и ту да падамо у рупе и кр’амо вратове.
У осталом, ми смо на то већ навикли.
⁂
Сад опет има и неко биограф позориште „Бен-Акиба“. Постоји већ читав месец дана и врло лепо ради али — што ме изненађује — још ми нико није понудио приход тога позоришта.
Међутим, толика би ми се „компензација“ могла учинити. Синоћ сам баш ишао на преставу и гледао српске војнике како се веџбају у гађању. Љутио сам се био што им пушке вазда дрхте, па ми после објаснише, да је то тако на кинематографу.
Падоше ми у томе часу на памет оних 22000 аустриских соколова, који су са својим ђенералом онако јуначки бежали са Гацкога. Што би то била дивна слика за кинематограф и што је главно била би верна, јер тих 22000 су збиља права кинематографска војска.
Замислите почну прво да дршћу ноге у генералских коња, па онда репови, па онда почну да дршћу сами генерали, па онда почну да дршћу свих 22000 соколова. Тресу им се ногавице, тресу рамена и тресу пушке.
Права кинематографска војска.
⁂
Дакле опет криза. Па дабоме, ако јој сад није време а оно не знам кад је. Сад би још само требали да идемо на изборе, па таман кад сви грађани Краљевине Србије завуку десну руку у гласачку кутију и Аустрија учини своје.
Пазимо шта радимо! Десна рука српских грађана не сме се у ових моментима завлачити у гласачке мишоловке. Она мора бити слободна.