Прошлој недељи даје једну нарочиту боју, светлост у којој нам се она приказала. Или другим речима; прошла недеља има своју нарочиту боју, или трећим речима: прошла недеља је имала нарочиту своју светлост или, најзад, четвртим најпростијим речима: прошле недеље је горела фабрика боја Мите Ђорића.
И замислите, да ни у том случају кад је горела једна читава фабрика боја, нико није био офарбан, изузимајући самога газде и осигуравајућег друштва.
Тако ће сад Београд, за једно кратко време док се фабрика не поправи, остати безбојан. А то ће бити ужасно. Замислите, Београд па безбојан!
Ја чисто замишљам читаву поворку узбуђене гомиле и људи и жене где су загушиле Теразије и дрско претећи, вичу пред министарством полиције:
„Хлеба и фарбе! Хлеба и фарбе!
Јер без фарбе не могу се наши људи маћи, јер без фарбе не могу се наше жене маћи.
*
А други важан догађај од ове недеље, то је одлазак наше деце, браће, оцева и мужева у рат. То јест, они су у ствари отишли у Сопот, на маневре, али ће то да буде са свим као и одистински рат.
Мој комшија господин Мика, тако се озбиљно опростио од жене, као да је одиста отишао у рат. А његова жена госпа Софија, тако је озбиљно схватила целу ситуацију, да је већ синоћ у десет сати по вечери, разговарала на прозору са једним господином из трећег позива.
„А чудо и ви нисте отишли?“, пита као бела удовица.
„Па ми смо трећи позив, ми долазимо на ред само по нужди“, одговара он.
„Па јест, тако сам и ја ствар схватила“, додаје она и као замисли се, да ли је већ наступила та нужда, кад јој тек то после подне муж отпутовао.
„А вама мора да добро стоји униформа?“ пита она даље.
„А не, ја најбоље изгледам у опште без хаљина“, одговара трећи позив.
„Па јест, тако сам и ја ствар схватила.“
И заиста, она је правилно схватила ствар. Кад се већ муж мора замислити да је у рату, зашто не би и она то замислила. Јер, најзад није потребно само мужеви да одрже маневре. Добро је и жене да одрже маневре, те да се извеџбају за случај рата.