„Триста без попа ништа!“ вели се обично а шта ћемо и како ћемо тек са триста попова. И замислите још када су тих триста попова удовци.
Ето читајте резолуцију свештеничке скупштине, одржане прошле недеље, па ћете видити да је она утврдила ова два факта: да у Србији постоји триста попова удоваца и да они собом собом престављају триста опасности по веру и морал.
И да је та резолуција случајно у стихове сложена, место што је причи исказана, извесно би гласила:
У хиљаду и девет стотина,
Нула, осам, преступној години
Запишташе триста удовица,
Запишташе три стотин попова;
Ал је Сабор тврда срца био
Па венчање опет не пустио!
А кад наш Сабор то неће да учини, није остало грешним поповима удовцима ништа друго но да се обрате Васељенском Сабору. Па су тако и учинили.
И ето, то је један од најважнијих догађаја ове недеље. Наши су се попови обратили Васељенском Сабору.
⁂
Дакле почело је у суду суђење ономе Симоновићу што је покрао Управу Фондова. Ала је то чудна ствар та обвезничка афера, увек јој понешто фали. Пре је постојао приватни тужилац, и постајала је крађа ал није постојао кривац. Сад деси кривац и постоји крађа ал нема приватног тужиоца. Управа Фондова вели, није тужила.
И, видећете, кад и Управа дигне тужбу, онда ће настати оваква ситуација: постојаће кривац и постојаће тужилац, ал неће бити крађе; или бар неће нигде бити обавезница.
Тој крађи увек по нешто фали па да буде права афера.
⁂
Један муж који се вратио са излетницима из Турске, прича ми на какве је све муке наишао код своје куће.
Донео је вели жени на дар кутију рахатлокума, али му то ништа није могло помоћи, нити му је могло осладити сусрет са женом.
„Та сав миришеш на пилав!“ вртила је жена сумњиво главу, миришући поједине делове његовог одела. „Реци ми, зашто миришеш на пилав?“
„Ама, какав те пилав спопао, жено?!“ бранио се он грешник и почео се крстити.
„Немој се крстити. Идеш из некрштене Турске, па си сад почео овде да ми се крстиш. Признај ми, признај ми све.“
„Ама шта да ти признам?“
„Јеси ли завиривао булама у очи?“
„Ама, жено, буди паметна. Где би ја завиривао. Буле су покривене.“
„Другоме то. Још један пут га мајци нећеш отићи у Турску, осим ако се не покријеш. Ја волем да су буле откривене а ти покривен, него овако.“
Па онда, мало јој је било што му је толико пребацивала, него га је натерала и да се мери. Пре поласка у Солун, натерала га да се мери и износио је 74 кила, а сад 73 и три четврти.
Е, за то четврт киле мање, муке је имао и никако није могао да објасни.
Обећао сам му помоћи.
⁂
Ја причам туђе муке а о својима и не говорим. А каква су тек мене писма затекла кад сам се вратио с пута. Госпођица Ангелина пребацује ми на пример што сам се изјаснио за четири жене. Данас сам јој се нарочитим писмом извинио, признајући да је једна девојка увек боља него четири жене. А госпођа Мара, пита ме: хоћу ли одиста водити женски воз, као што сам обећао, у Турску. И њој и свима осталима одговарам да ја остајем при речи. Нека ми се само јаве госпође које желе са мном а ја ћу одмах учинити све претходне кораке.
⁂
Ова се недеља у Народном Позоришту свршава са „Алилуја“ а идућа — ако нешто настане глумачки штрајк — извесно ће се свршити са „Амин!“