Замислите, криза још траје. Већ две недеље како трају порођајне муке.
Искупили се доктори, искупиле се бабице; једни држе клистире, други маказе и очекују новорођенче — будућу владу.
Ослукују бабице па једна вели:
„Мушко!“
„Није“, одговора доктор.
„Женско!“
„Није!“ одговора доктор.
„Е па шта је?“
„По свој прилици близанци, само ако се споразумеју.“
„Ама ко да се споразуме.“
„Па велим они, близанци.“
То је, као што видите, са свим нова ствар, да се близанци сами међу собом споразумевају, да изађу на свет. А то је међутим то што ми сад очекујемо, па да дођемо до нове владе.
*
Да Бог сачува и са том кризом. Госпа Софија седи већ две недеље спакована и не може да крене у бању.
„Прво, ако се деси да постанеш министар, ја не могу тек онда ићи у Смрдан-бању а друго, ако не постанеш, што сам 6анбадава оволико дангубила. Бога ми, боља је и опструкција него криза!“
Тако се она једи, а како је тек њему. Већ је три пут пеглао цилиндер и што је још горе, по овакој врућини кад цео свет граби да изађе мало у шуму и у поље, он седи по цео дан као осуђеник код куће, очекујући сваки час, неће ли стати дворска кола пред кућом.
Већ је постао и нервозан, мало што шушне а он па на прозор. А прексиноћ, чак се у два сата ноћу пробудио. Баш лепо чуо дворска кола и чуо кад су стала под његовим прозорима. Није да је то неки обичан, лак фијакер, који зврчи; него се лепо осећа да су то тешка, гломазна кола.
Бацио је јорган са себе и полетео прозору као без душе. Отворио је прозор, кроз који је требала де улети у собу нада, али место наде, уђе ужасан смрад.
То су била шинтерска кола која су стала под прозор.
„Убио те Бог да те убије. Брзо узми измирну па окади мало собу“, пишти госпа Софија из кревета. „Шта ти човек неће препатити због те кризе!
*
И господин Воја жали ми се на кризу. Вели и код мене није никад дуже трајала него овога пута. Баш на на дан, када је влада дала оставку, и он се посвађао са женом и сво већ петнаест дана не могу да се измире.
„Криза, формална криза!“ узвикује господин Воја.
„Па јесте ли што покушали?“
„Предлагао сам споразум измећу старијих и млађих.“
„Не рачунате ваљда себе у старије а госпођу у млађе?“
„Не, али њена ташта, ујак и ујна, престављају читав клуб. Држе, господине, сваки дан седнице и сваки мој предлог решавају.“
„Па на чему је сад ствар?“
„Преговори, сами преговори.“
„Е па шта ћете, кад је сезона преговора.“
*
Веле да је један енглески новинар интервјуисао персијског шаха о кризи у Србији.
„Шта мислите, Величанство, на који би се начин могла решити криза у Србији“, упитао је новинар.
„А колико има свега посланика у Србији“, упитао је шах.
„Па, сто и шесет.“
„А је ли њихова скупштина врло тврда грађевина?“
„Није, на против, изгледа као општинска судница.“
„Тако?! учинио је шах“, јесу ли у Србију стигли брзометни топови?
„Јесу.“
„Е онда, кризу треба парламентарним путем решавати.“
„Како то мислите Величанство?“
„Па… не треба дозволити да се посланици растурају по кафанама и по клубовима, боље је скупити их све у скупштину и… ту саслушати њихово мишљење.“
„Како саслушати њихово мишљење?“
„Па тако, ставити на гласање; хоће ли чисту ситуацију или је неће.“
„Па јесте, што кажете!“ оговорио је на то енглески новинар.
*
Е лепо, реците ви мени сад кад се реши данас или сутра криза, хоће ли народни посланици ићи у бању или у Скупштину? Или је, према ономе што је на дневном реду у Скупштини, то сасвим свеједно. Знојење им предстоји и тамо и овамо.