Празна, са свим празна недеља. Нити ко убијен, нити ко похаран, нити читаве прошле недеље трамвај кога прегазио, премда то и да се десило не би било ништа ново.
Једино што у Кини објављена уставност. А време је и било. Кад у Европи, у толиким државама постоје кинеске уставности, зашто неби и у Кини пробали европску уставност. Они су, грешници, увек до сад мислили, да због својих перчина не могу пристати на уставан живот; мислили су, устав ће им одрезати перчине. Кад су се међу тим уверили да њихови перчини могу комотно остати на месту где су, и да у Европи уставност свега ако по некоме одреже главу, онда су се помирили. Нек иде глава до ђавола, само нек перчин остане на њој.
*
Па ипак се десио један прави догађај у Београду. То је велики концерат певачког друштва „Станковић“, који је испунио не само целу ону бину код „Коларца“, него и цело ову недељу. Седам речи Сташиних, трајале су читав сат, и кад је публика излазила од Коларца, чуо сам две даме где се вајкају:
„Да шта ли би било, да је нешто Сташи пало на памет да нам отпева четрнаест речи.“
*
И сам је Христос изрекао својих седам речи код „Коларца“, са свим је оправдано што нам је позоришта управа позвана на „Голготу“.
Ја веома ценим тај штимунг у природи.
*
А шта, и прошле недеље мал није био један двобој? Но, то би већ био догађај.
У осталом таквих догађаја било је ваздан прошле недеље. Тако на пример: У среду увече један [Недостаје реч.] мал није извршио крађу; у понедељак по подне један поштар мал није извршио самоубиство; у четвртак на ноћ мал није електрика осветљавала цео Београд; у петак вече мал није одржана општинска седница, само да је дошао довољан број одборника. А мало је фалило многе и многе ствари да се десе прошле недеље, ал ето видите, нису се десиле, хвала Богу!
*
А наши се јатомице враћају из Америке. И јуче сам видео једну групу која је стигла.
Лепо смо ми њима певали: „Остајте овђе“, ал они неће ни да чују. Веле, враћају се отуд, јер је мушких и сувише, па им је цена пала на берзи. Сад тамо добро стоје женске и вероватно настаће од нове године велика сеоба женскиња.
У том погледу и наша „Извозна Банка“ већ чини извесне припреме и вероватно је да ће и многи мужеви покушати да извезу по где што.
*
А данас су материце. Е, па нека вам је срећан празник, младе и старе мајке, дозволите ми да се сагнем и да вам — пољубим руку. Ја нећу да се користим нашим српским народним обичајем па да се завлачим под астал. Пољубићу вам само руку, а ви ћете ми рећи:
„Жив био, мали!“
И подарићете ме смоквама, кестењем, ракчићима и бадемом. Ја ћу бити задовољан. Знам да би више добио кад би се завукао под астал или под кревет, али, колико би у том случају и могао профитирати од материца, толико бих бојим се могао страдати од оцева.
Боље је дакле да се задовољим смоквама и кестењем.