Ова прошла недеља одиста треба да се прегледа, и то не да се заврши обичан преглед, већ конзилијум. Нека несрећна недеља. Те двобој, те жице убиле коња, те во набадао грађане, те трамвај прегазио и заклао неколико деце, те у Народној Скупштини целе недеље дебата о убиствима и најзад — да би се та убиствена недеља крвљу и завршила — синоћ у Народном Позоришту „Злочин и Казна“.
*
У ред тих несрећа спада и похара радње Добросава Атанацковића, али се та похара може сматрати онако, више као побожна похара. Неко, који је славио св. Николу, отишао лепо код Добросава, развалио врата и узео му вино, ракију, пршуте, кајмака, сира, дувана и најзад обио фијоку и узео отуд ситнине, колико му је потребно да плати попа, црквењака, да купи свећу, колач и најзад, да има још и ситнине, колико за цигане кад дођу.
Па кажите сад, да није тачна она наша пословица: „Ко крсно име слави, ономе и помаже.“
*
А онај сат урекли. Знате онај пред „Албанијом“? Ено га нема више. Знао сам ја да њему у Београду неће ићи добро. Није радио ни два три дана, нису се њиме користили ни четворо заљубљених а он престао да ради, и ено га скидоше.
Ја не знам је ли то вода таква у Београду или је ваздух такав, тек ништа код нас не може да ради као што треба изузимајући нашег трамваја кој прошле недеље није девет дана радио.
*
Кад је већ реч о трамвајима, зар вама ова наша Народна Скупштина не личи на трамвајска кола. Са свим. Напуне се кола, кондуктер удари у звоно и кола крену. Иду, иду, иду, па тек стану:
„Нема струје.“
Прошле недеље, час је било седнице, час је није било. Мало мало, па тек председник у звоно објави:
„Сутра нема струје!“
И сутра не буде седнице. Прекосутра скупе се посланици, напуне се кола, председник звони, али кола не крећу — нема довољно посланика.
Са свим као трамвај.
*
Они што управљају осветљењем града Београда, мора да су грдне неке шаљивчине. Ја се просто искидам од смеја кад чујем за какав њихов виц. А обешењаци једни, не дају човеку ни да се одмори од смеја, тако често праве вицеве.
Пре су на пример, остављали ноћу поједине улице осветљене. Сад су, да би направили што већу шалу, решили да свако вече оставе по један читав кварт. Једно вече на пример Савамалу, друго вече Врачар, треће вече Дорћол.
Тако је било целе прошле недеље и ванредно је забавно било да сте само видели како су престонички грађани играли жмурке.
„Жено јеси ти, јеси то ти што идеш са мном?“ пита муж улицом.
„Ама, када сам ја још неког напипао у соби, осим тебе, жено“, каже други муж у соби.
„Ама шта си загрлио слушкињу, убио те Бог да те убије!“ вришти жена.
„Извините, али ви сте канда узели мој зимски капут“, вели господин дрипцу.
И у опште, свако вече у по неком кварту, настану такве шале, да се човек искида од смеја. Људи мењају амреле, капуте, жене погрешно уђу у туђу кућу; кафеџија у мраку погреши па не врати кусур; жена опали шамар са свим непознатоме, у место свом мужу. И уопште дешавају се ствари, које се само у таквом мраку могу десити.
Господин Сима капетан ми се жали, да је прекјуче војник, који долази код његове куварице, откопчао панталоне и сео на шпорет, пошто је претходно дигао рингле.
Само да би шала била што већа друштво за осветљење требало је још нешто да учини. Требао би унапред да објави, који кварт мисли до вече да остави неосветљен, како би знали сви да идемо тамо.
Те би објаве могле овако гласити: „Обраћа се пажња свима престоничким лоповима и свима заљубљенима, да ће вечерас бити мрак у кварту Палилулском, како би се тамо за времена нашли.“
И то би добро било.