Од јутрос је освануо Београду под плакатима.
Са свим онако као што рецимо осване по кој пут под маглом или под реком, или под снегом, тако је ето Београд од јутрос освануо под плакатима. Само што нам те плакате нису пале с неба; да су отуд па ни по јада. Каква све чуда нису на нас падала до сад с неба, па зашто неби о ово чудо.
Отидите молим вас само до првог плота па видите како је шарен од плаката. Ту радикална листа, ту реклама Талви и Мандиловића, ту самосталска листа, ту реклама орфеума на Булевару, до ње напредњачка листа, па реклама фотопластикума, па до ње реклама Нартеновог биоскопа. И каквих ту боја има и зелена и бела и жута и црвена. Пуни плотови, нигде места више.
Тек у оваквим приликама човек примети, како у Београду има врло мало плотова. И на будућој би општинској управи било то, да се побрине да убудуће у Београду буде што више плотова. Што мање кућа и што више плотова. Јер, није то само због изборних плаката, плотови су и иначе врло употребљива места.
*
У Аустрији је прошле недеље народ са скупштинских галерија пљувао на посланике. Будите Бог с нама, с том Аустријом. У тој земљи увек бива нешто наопако а не као у другом свету. Код нас на пример народни посланици пљују на народ а не народ на посланике. А тамо, ето, обрнуто.
*
Целе прошле недеље било је топло и пријатно време. Вечери су биле нарочито пријатне, те мало које да нисам шетао корзом Кнез-Михајлове улице.
Синоћ сам на корзу чуо овај интересантан разговор двеју дама, које су оговарале трећу која је само пет корака ишла пред њима:
„И она мисли да је феш.“
„То јој је лањски шешир, само метла ново перо.“
„Та иди молим те, није ни то њено. Зар га не познајеш. То је перо њене сестре, па га она увек предвече позајми. Ајд сретни је кој пут преко дана с пером.“
„А чујеш ли како још шушти жипон? Кобајаги има свилен жипон, а овамо потрпала под сукњу пуно флис-папира, само да јој шушти. Као да ја то не знам.“
Потрчао сам крупнијим корацима да видим лице те госпође, или ваљда госпођице, која се кити туђим перјем, и која је учинила тај проналазак да потрпа под сукњу филс-папир не би ли јој шуштало као свилен жипон.
И — спазио сам је. Разуме се да нећу задовољити вашу радозналост и нећу вам рећи ко је.
*
У Управи Фондова још није пронађен лопов и, како изгледа, неће бити ни пронађен.
Најпре нису могли никог да нађу, најзад једва нађу неког Шандора, а он као узинат, неће да призна. А међу тим треба неког наћи. Штампа навалила па тражи, те треба ма ког наћи.
Јуче је долазила истражна комисија и мени.
„Драги, Бен-Акиба, учините нам једну љубав, учините једну велику услугу Управи Фондова.“
„Молим, ма да ме Управа Фондова није задужила, ипак, ево што могу учинићу. Учинићу само ако могу. Изволте рећи шта је?“
„Па“, поче као мало стидљиво комисија, „кад би били тако добри па да се примите за лопова“.
„Како, молим?“
„Тако, да се ви примите за лопова оних обвезница.“
„Али, од куд вам та идеја?“
„Па забога, ми морамо наћи лопова, ми га свакојако морамо наћи. Па, кад би ви били тако љубазни да се примите. Нудили смо многе, па неће.“
„Па знам, господо, али се може десити да будем осуђен?“
„Ах, којешта. На то немојте ни мислити. Ви видите да сву кривицу извиђа нарочита комисија а чим код нас у Србији комисија узме какву ствар у руке, сигурни стре да ће та ствар застарити.“
„Па то јесте.“
И тако данас цео дан се размишљам да л’ да се примим да спасем један пут комисију бриге, јер ако се не примим, они га мајци још годину дана неће наћи кривца.
*
Пет је кутија дакле данас у Београду, у пет кутија ће сваки гласач завући руку. Бар да је постављена и шеста за изгладнеле Србе на Косову, те да сваки гласач завуче и у њу руку. Али, било би то можда рђаво за партијски интерес. „Најугледнији“ чланови странака, газде, можда не би ни дошле на гласање.
Дабоме да не би!