Топи се, топи се све што се зимус смрзло…
Грануло је пролећне сунце и отопило прво кровове те нам је неколико дана капала вода за врат кад смо послом журили крај кућа погнуте главе.
Па онда се отопио дрварски картел који је зимус био тако чврсто смрзнут па се отопила Сава како би дала могућности Аустријанцима да буду безобразни не само на суву него и на води.
Све, све се отопило што се зимус смрзло, а од јуче почела је да се топи и београдска калдрма.
Ах, кад помислим само на ту дивну слику, на Београд у доба кад се почела да топи калдрма.
Разлиће се смрдљиви потоци широм улица носећи блато и муљ и ми ћемо једно десет до петнаест дана скакати с ноге на ногу као лејлеци; разлиће се помијаре испод капијских прагова и ми ћемо једно десет до петнаест дана код сваке треће куће запушавати нос марамом; забаздиће подруми на остатак киселога купуса; засмрдиће нужници својим оријенталским смрадом и у опште испуниће се ваздух оном пријатношћу која сваке године код нас у Београду наглашава пролеће.
Топи се, топи се све што се зимус смрзло…
Топе се и заразе, тифуси и дифтерије, шарласи и срдобоље које су се зимус мало уплашиле од хладноће. Општина извесно већ префарбава и дотерује искварена слова на оним таблама које почињу са: „Овде влада заразна болест…“ а Биљан Вуковић префарбава и удара нов лак на мртвачка кола.
Топи се, топи се све. Ја видим већ велику реку која спира београдску калдрму и носи собом све остатке, текући шумно низ падине београдских улица. Шта све њоме не плови, шта све она није сакупила са београдске калдрме и из београдских улица.
Стајао сам јуче по подне на њеним обалама да видим шта све приноси, шта је све дочепала, какве остатке и успомене на прошлу зиму.
Прво што спазих на њеним таласима, био је један „ред игара“. Ко зна са које забаве зимушње; ко зна чије су очице редовно прелетале тај ред игара и нестрпљиво бројале игру по игру, и једва чекале да дође „други кадрил,“ јер је за други кадрил ангажовао — он. Можда тамо на том реду игара, који је шчепала са ђубрета, стоји код другог кадрил записано ситним словима, дрхтавом руком: „он“
А одмах, чим прође ред игара, још једна хартија на таласима. Дугачка узана хартија а на средини избушена рупа. То је исплаћена меница. Да ли то случајно иду једно за другим „ред игара“ и неплаћена меница, или се држе онога реда којим и у животу иду?
Па онда даље река тече, тече и носи пуно, пуно ситница.
Наиђе најпре један сув цвет. На чијим ли је грудима био зимус о забавама. Да ли би онај нос, који је тако похлепно зимус желео да се приближи овом цвету и сад пожелео да се завуче мало у бару?
А за цветом, плива поновно неко перо из шешира. Ко зна како ли је оно доспело на ђубриште? Па онда једна постава из рукава нечијег капута који је нестрпељиво очекивао да се сврши зима.
Па онда нека позивница за свадбу. Плови, плови поносно поток у Дунав а одатле у Црно Море. Кад ли је та свадба била; да ли су срећни они што су се узели или би сад можда, да им је само то могуће, радо пустили да оду у Црно Море све позивнице којима су објавили тај први дан?
А за позивом свадбеним плови једна гума од цуцле. Од куд она ту? Или се покварила па је бацила домаћица а узела другу или је домаћица чланица разних друштава по цео дан по седницама, а дете не разумевајући тај узвишени позив матерњи и седећи само код куће, бацило цуцлу кроз прозор да погоди какво куче на улици.
И шта све не плови, шта све не носе београдске реке сад у пролеће, кад се стане београдска калдрма топити. Носе нам и добре и зле успомене, носе све што нам је донела прошла зима а што пролази као лањски снег.