На дневном је реду дакле свештеничко питање. У Србији се решава питање о уређењу њиховога положаја у православљу се решава питање о дозволи да се и свештеници удовци могу женити.
Са свим поповски, трпили су док су трпили па сад дупло или ништа. Једновремено ће им се обезбедити и плата и жена.
Замислите само, како ће то лепо изгледати кад се поповима дозволи да се могу као удовци женити. Добијете тек једно јутро поштом карту: „Поп Михајло Петровић и Госпођица Јула Јанковић, верени“.
Или замислите свадбене позивнице. Не може то разуме се никако бити да те позивнице гласе: „Наш син поп Јова… и т. д.“ Јер поп не припада својим родитељима, он припада цркви и парохијанима. Позивнице би дакле гласиле или овако:
„Храм светога евангелисте Луке има част известити своје познанике и пријатеље да ће се њен поп г. Јова, у недељу 17. ов. мес. венчати са госпођицом Милком машамодом овдашњом, и позвати их на ово прво весеље своје. Венчање ће се обавити после службе Божје, у 10. часова пре подне, а игранка ће бити у 2. часа по подне у црквеној порти.“
Или, ако би парохијани сматрали за синовљу дужност да они приреде свадбу, онда би позивнице гласиле:
„Наш духовни отац, узвишени поп Коста, венчаће се у недељу 22. ов. мес. са госпођицом Софијом приватијерком овдашњом. Част нам је умолити свакога поштоваоца свете цркве и православља да изволи ово синовље весеље с-ких парохијана удостојити својом посетом“.
Најзад, позивнице какве биле да биле, али замислите како би то могла лепа свадба бити. Жени се на пример поп тај и тај, или још боље жени се прота. Па замислите сад онај ред кола низ Кнез Михајлову улицу. Напред јаше на коњима, око младиних кола, четири ђакона, па онда у првим колима млада и девер, рецимо поп Алекса, са лентом преко груди и грдним букетом у руци. Па онда у другим колима поп Трифун младожења, са рузмарином на грудима, са белим глазе-рукавицама на рукама и са бренованом косом. Милина га просто погледати.
Па онда већ старисват, па кум и онда низ фијакера са парохијанима и у последњем фијакеру црквењак са гајдашем.
Верујте да би то биле најлепше свадбе, официрске па поповске. Најзад то би и биле једине униформисане свадбе и ја верујем да би се наше девојке исто тако грабиле за попове као и за официре. Што сад не полазе радо за њих то је с тога што се они жене као богослови, дакле још неуниформисани, али кад им се једанпут дозволи, а како изгледа то ће бити ускоро, да се могу и са униформом венчавати, онда ће се извесно наше госпођице мало више заинтересовати за попове, јер најзад за њих и не важи оно народно питање: „Је ли поп човек?“ већ важи искључиво то да он има униформу.
До душе, не може се рећи да је поповска униформа тако лепа као официрска али, нек Бог да само да они једном постану младожење, па ће се све то полако полако изменити. Неће увек остати оваква униформа каква је сад. Биће лепши појас, штикован можда шареном вуницом, па ће бити мантија плавих, морастих и жандар-блау, па ће бити постава као крв црвених, па ће бити мантија на струк и без струка, па ће бити… шта ти све неће бити. Дотераће се наши попови да ће их милина бити погледати.
Можда ће чак променити и униформу. Јер најзад, оваква каква је садања, пристала је за овај конзервативан положај свештенства. Они и кад су се венчавали нису се венчавали као свештеници већ као богослови, у цивилу. Али кад се почну венчавати као свештеници, може то мало незгодно да му дође да, рецимо прво брачно вече поп свуче сукњу. Не кажем да би то било незгодно за њега, него онако, као фигура ја незгодно. Зато и мислим да би се у том случају извесно изменила унеколико и поповска униформа.
Најзад, како било да било са униформом, није то овде главно, већ је главно да се попови могу женити.
Једна би ствар можда била другачија но код нас обичних људи. Код попова не би девојке носиле мираз него младожења.
„За кога се, богати, ти удајеш?“ питала би, на пример, госпођица Сарка госпођицу Софију.
„Па удајем се за поп Аксентија.“
„А шта ти носи?“
„Па шест стотина седамдесет кућа.“
Разуме се, то поп не носи толико назиданих кућа него то му је нурија а дозволићете да то није мали мираз.
Једно ме само занима. Каква ли ће изгледати четврта страна „Српских Новина“ кад се један пут дозволи и свештеницима да се могу по други пут женити.
Замислите само оваке огласе:
„Моја жена Милева, одбегла је од мене и смуца се сад по туђим нуријама, без икаквог разлога. Умољавам браћу своју у Христу и у опште отачаствено свештенство, да моју жену, у случају проналаска у своме домашају, добрим саветом упуте на праву стазу христијанства и пошаљу ми је на даље практицирање брачнога живота, без којега се сад осећам епитимичан. — Поп Марко Јеремић“
Или овакав оглас:
„Моја жена Анка, одбегла је од мене и противно Божјим и христијанским законима, живи невенчано са поп Николом, мојим у Христу братом, што од њега није лепо. Ма да је до душе поп Николина парохија много боља од моје, ипак позивам моју жену Анку да се врати на моју парохију и ако то не учини за петнаест дана од дана овога огласа, почећу да верујем што се већ увелико зуцка а то је, да она није честита. — С поштовањем Поп Тома Петровић.“
И ко зна каквих ти све других огласа не би било. Било би их свакојаких.
Бога ми, једва чекам да се то питање, о дозволи да се свештеници удови могу женити, реши већ једном.