Ја са увредама поступам са свим као са готовим новцем. Примам их и дајем их и то са свим као и код новца, теже га примам а врло лако га дајем.
Завео сам чак и књигу у коју уписујем своја примања и своја дуговања. Баш сам сад о новој години закључио књигу за прошлу годину и испао ми је биланс врло повољан. Са стране примања имао сам свега три увреде мени нанете и то:
- Увредио ме је мој шнајдер у једном писму које ми је упутио, а које је било врло безобразно написано;
- Увредио ме је један извршитељ који ми је просто напао на кућу и ако се дотле нисмо ни познавали, и
- Увредила ме ташта, јер је зашла по кућама и кога год је срела тврдила је да се ја нисам требао оженити, међу тим ја и дан дањи осећам да сам требао.
А са стране давања имао сам четири увреде које сам ја нанео и то:
- Увредио сам једну девојку коју сам волео па сам се после другом оженио, као што је то већ наш народни обичај. (У осталом ово није дуг из прошле године, већ пролази кроз моје књиге из године у годину);
- Увредио сам једног краља;
- Увредио сам једног пријатеља коме нисам дао 20 динара на зајам, и
- Увредио сам једног господина коме сам казао да је „магарац“.
Дакле, кад сам закључио књигу, изашло је са стране примања три увреде, а са стране давања четири. Кад се давање изравна са примањем онда се по три увреде са сваке стране бришу и у билансу остаје свега једна по којој ја дугујем.
И то је онај мали сувишак на страни давања, онај господин коме сам казао да је „магарац“.
Ја сам ту увреду хтео да пренесем у књигу за ову годину па да је у току године одужим али је тај господин био врло нестрпљив, послао ми је сведоке. Замислите, послао ми је сведоке.
Како је у Србији двобој врло озбиљна ствар, можете мислити како су ми се пресекле ноге кад су ми се јавила два господина као сведоци. Таки ми се појавише у памети слике свију мојих пријатеља и познаника који изгибоше на двобојима и, разуме се, подузе ме неко непријатно осећање.
„Господине“, рече један од сведока, вадећи неку хартију из џепа, „дужан сам најпре да вам покажем наше пуномоћије“.
„Та оставите се, молим вас. Нећете ми ваљда пописивати ствари па да показујете пуномоћије.“
„Е па лепо, господине“, узе сад други сведок реч, „остајете ли ви при томе да је наш пуномоћник магарац?“
„Па, молим вас, то је са свим његова ствар и ја сам мишљења да се ни ја ни ви не мешамо у туђе приватне ствари.“
„Да, али то није ваша приватна ствар.“
„Него?“
„Па то је јавна ствар.“
„Како, зар је то јавна ствар да је он магарац?“
„То јест“, узе опет сведок, „увреда је јавна“.
„Није молим вас“, браним се ја.
„Јесте, господине, ви сте њему рекли у кафани да је магарац, и то сте му казали пред три лица која то својим сведоџбама тврде.“
„Видите, у томе и јесте сва погрешка, то нису три лица, већ три његова пријатеља који га исто тако добро познају као и ја.“
„Свеједно, господине, ви нисте смели нашем пуномоћнику на јавном месту рећи да је магарац.“
„Да, видим да сам погрешио, требао сам ја то њему у четири ока казати.“
„Дакле ви се извињавате?“ кликну први сведок.
„Како се извињавам?“
„Па тргнућете реч натраг.“
„Драге воље. Са свим, зашто би долазило до двобоја. Тргнућу реч, не морам ја то њему јавно рећи, ја могу остати само при мом тврдом уверењу да је господин магарац.“
„То онда ви не трзате реч?“ намргоди се други сведок.
„Трзам је, господине.“
„Али тргните и ваше уверење.“
„Ето ти сад, како ћу да тргнем уверење?“
„Тако, тргните га.“
„Немогуће, господине, како се може уверење тргнути?“
„То ви онда примате двобој“, рече свечано први сведок.
„Ама не примам га, ко вам каже да га примам“, узех ја да се браним, али сведоци почеше да ми доказују како је то ред, како позив треба да примим, како је то чак врло лепо погинути у двобоју и тако у опште почеше да ми густирају целу ствар.
Кад сам ја и даље почео упорно да браним своје гледиште да нема смисла гинути за љубав једне магареће афере, сведоци ме замолише да им пошаљем своје сведоке и одоше.
Можете мислити како ми је било тог дана. Падао сам на хиљаду лудих идеја и ни код једне се нисам могао скрасити. Најзад, кад сам видео да ће до двобоја морати доћи, ја сам пао на најсрећнију идеју на коју сам могао пасти. Разјурио сам се по Београду и на све стране распитао о кредиторима мога противника, нарочито о онима од којих он годинама бежи. И нашао сам их: једног шнајдера и једног кафеџију. Дужан им је велике суме још из 1902. године и бега од њих као ђаво од крста. Не сме да прође улицом где су њихове радње, а кад их из далека спази он бежи у побочну улицу.
Одем и преставим им ствар. Нису одмах ствар схватили, нарочито шнајдер. Прво и прво, он не трпи пуцање, о Божићу чак носи памук у ушима, а друго и друго, он се боји да ја свог противника а његовог дужника не убијем међу тим он то не би био рад.
Једва сам га убедио да до тога неће доћи, заклео сам му се да ћу ја пре појести револвер но што ћу убити човека који шнајдеру дугује 646 динара; уверавао сам га да ја потпуно појмим да таквог човека треба пошто пото сачувати у животу и најзад сам преломио шнајдера.
Разуме се до двобоја није могло ни доћи. Чим је мој противник сазнао да сам ја за сведоке изабрао два његова кредитора појмио је одмах ситуацију.
За њега је било свега две могућности: или да га погодим или да он мене погоди а њега да ухвате кредитори. И у једном и у другом случају он би изгубио двобој.
Одмах је настало измирење. Његови су сведоци били врло попустљиви док су моји одлучно тражили двобој. Ни шнајдеру ни кафеџији није се допадало то што он попушта. Они су пошто по то тражили у моје име двобој, пристали су чак макар и да не дође до пуцања али да се на лице места свакојако изађе. Међу тим мој противник баш то није хтео, он се баш тога клонио да изађе на лице места.
Најзад његови сведоци толико чак попусте, да су ми дозволили да ја останем при своме уверењу да је мој противник магарац, само да то јавно не кажем.
Е, на то сам већ морао пристати и тако је двобој уклоњен и од тога доба ја о моме противнику имам, на основу утврђеног споразума, уверење је он магарац, само то нигде јавно не казујем.