Да вам испричам ово док још не прође месец фебруар.
Памтите да је прошле године у ово доба од прилике био попис становништва. Ове године је општина међу тим извршила попис станова.
И једни и други материјал је богат извор и ја се од подужег времена старам да дођем до њега. Чега ти ту нема и шта ти ту свет није пописивао.
Долази на пример онај што пописује а удовица га пита:
„А је л’ те молим вас оћу ли да упишем у ову рубрику о домаћој живини и моје куче?“
„Па куче није живина.“
„Знам“, вели удовица, „а да л’ да га упишем овде где је рубрика стока“.
„Ама па куче није ни стока.“
„Е па добро а где да га упишем?“
„Па немојте нигде.“
„Е бога ми то нећу. Ви не знате шта је мени ово куче, ја га не одвајам од себе. Ја оћу и њега да упишем, нећу после да га не упишем па после да га шинтери ухвате.“
„Па добро, упишите га“, вели на кратко изненађени чиновник коме је удовица већ досадила.
„Знам, али у коју рубрику да га упишем?“
„Ево овде, у рубрику оних који су се случајно затекли у кући у време пописа.“
Још горе је било са мачкама. Пред општинским судом и сад се налази акт којим неколико грађана моли за објашњење: хоће ли и мачке уписивати.
Пошто општина није ништа одговорила на тај акт то је чинио свако како је за сходно нашао. Врло многи су их уписивали, али сва незгода и не лежи у томе што су их уписивали, већ у томе, што се тај попис десио зими, кад мачке нису сталне ни верне својим газдарицама.
И разуме се, онда није никакво чудо што је било и овако испуњених листа.
„Случајно се затекао у мојој кући један сигав мачак, зелених очију. Он не припада мојој кући, али се од месец дана на овамо смуца по мом подруму и тавану.“
Или н. пр. распуштеница Перса овако је испунила рубрику из куће одсутних:
„Мачка Мица, мала, бела са црном флеком на левом оку, умиљата и врло нежна. Од месец дана никако се не налази код куће, већ привремено станује на крову куће г. Јеше пензионера.“
Е сад замислите кад би се нешто збиља постигло да се изврши попис мачака. Тај се попис пре свега не би могао извршити у месецу фебруару, јер месец фебруар то је за мачке оно што је за нас месец јули и август. Тада се ми сви разбегнемо по бањама и то жене оду у једну бању а људи у другу, исто као и мачке.
Ето ја имам у кући пар мачака, Машу и Белку, па место као честите мачке да ову своју бањску сезону заједно проведу на каквом крову у комшилуку а они на против, свако на своју страну. Маша проводи своју бањску сезону у подруму госпође Јулке поштарке, а Белка на г. Томином крову.
Осим ако то није као и код нас људи, свако пати од друге болести па му друга бања и треба. Јер најзад и приметио сам да Маша пати од реуматизма. Кад год се врати из подрума Госпођа Јулкиног а он је тако изломљен да се једва држи на ногама.
А код Белке сам приметио да пати од кратког дисања, па јој ваљда треба чист ваздух те се највише бави на г. Томином крову.
А такве две исте болести десиле су се летос и моме комшији г. Таси. Он је патио од реуматизма у ногама и отишао је у Врањску бању а његова жена госпођа Дара патила је од кратког дисања и отишла је у Аранђеловачку бању. И обема је помогла бања. Г. Таса је истерао реуматизам из ногу и утерао га је у леђа а госпођа Дара, од како је била у Аранђеловачкој бањи, научила се да дубоко дише.
Ја не верујем да је г. Таса седео у каквом подруму у бањи, нити да се госпођа Дара пењала по крововима али тек ћете признати да измеђ људске бањске сезоне — јула — и мачије бањске сезоне — фебруара — има неке сличности.
Не би се дакле могао вршити попис становништва ни у фебруару као год ни у јулу.