И последњи су одговори већ стигли по мојој анкети. Тринаести фебруар, утврђени рок за одговоре је прошао, па право је да сведем рачуне, право је ради оно неколико госпођа и госпођица које су потегле и врло ми искрено одговориле па с правом сад очекују да им се јавим.
Добио сам дакле свега 211 одговора, ни један разуме се са потписом. Од тих 211 свега 19 су писале женске а 192 мушки. Бадава су они подешавали, писали писма у женском роду, потписивали женска имена и подешавали женски рукопис.
Кад вам на пример женским рукописом а под женским потписом женско пише у писму оваку фразу: „Ми женске не волемо код човека лепоту, не волемо ни положај, не волемо ни спољашњост, ми хоћемо да познамо човека, хоћемо да сазнамо и најдубље осећаје његове, хоћемо да му упознамо дух, па тек да га заволемо“ — кад вам то напише дакле женска, је л’ те да сте на чисто да је то мушко.
Или кад вам у једном писму пише овако: „Ми женске признајемо да смо лакомислене, ми признајемо да је то мушка рука на коју ослоњене можемо кроз свет проћи, ми признајемо…“ јел’ те да је то женско у панталонама које тако пише. Макар у томе писму ништа више не било написано, доста је то па да се види да га није женска писала. Жене неће ни разговор ни писмо почети фразом: „Ми признајемо…“. Та је фраза најређа у женским разговорима и писмима.
Дакле, као што сам то у напред казао о мушким писмима нећу ни водити рачуна. Остаје само 19 женских писама.
Да их најпре класификујем. Од 19 су писама:
| Од госпођа | 7 |
| Од госпођица | 4 |
| Од удовица | 2 |
| Од распуштенице | 1 |
| Од ташта | 3 |
| Од неозначених | 2 |
| Свега | 19 |
Но ова се квалификација може и другаче поставити, овако:
| Готово ништа не одговарају | 6 |
| Рђаво су разумеле питања | 4 |
| Одговарају лепо и духовито | 7 |
| Одговарају неучтиво | 2 |
| Свега | 19 |
Ја у неучтиве одговоре и не рачунам писмо неке „Мице и Злате“ из Београда које је просто куварички написано. То је писмо писано мушком руком и мушком неучтивошћу. Дакле тако банална писма и не рачунам, већ неучтива писма рачунам она у којима ме грде. На утехе госпођа, ја верујем и ако су то женска писма да су их мушки бар диктирали.
Да пређем у главном сва писма по реду којим сам их квалификовао:
Међ писмима, за која реко да готово ништа не одговарају на постављена питања налазе се и оваква: Млада девојка воле, воле, воле и — оно што се увек у таквим приликама дешава — бива изневерене. Она је сад добила прилику поводом питања које сам поставио, па ми се јада на своју несрећну љубав и моли ме да је тешим.
Међ одговорима на које рекох да су рђаво разумеле питања, има и овако наопаких одговора. На питање на пр. „Имате ли деце и ако их немате, желите ли их?“ једна госпођа одговара: „ако и желим деце нећу се тек вама, Бен-Акиба, обратити. Нисте ваљда ви једини“.
Или на питање; „Налазите ли да сте сад лепши или сте били лепши девојком?“ — има и оваквих одговора: „Ономе коме сам била лепа девојком нисам лепа сад као жена али сам зато лепша сад као жена, многима који ме нису девојком познавали. У осталом кад би питање о мојој лепоти као жене ставили на гласање, ја сам сигурна да би имали већину узасе. Ја знам да је вама криво, Бен-Акиба, што се ја хвалим својом лепотом а још ће вам кривље бити кад вам кажем да сте баш ви један од оних који ме безобразно фиксира кад прођем улицом и кад крај вас прођем, ја хтела не хтела морам да спустим сукњу ниже па макар и највеће блато било, јер имате обичај да женску и од натраг посматрате.“
Измеђ седам писама, на која рекох да одговарају лепо и духовито, објавићу само четири, јер госпође и госпођице које су их писале завршавају писма са дозволом да их могу објавити. Три прва ме помињу смем ли их објавити па с тога нећу то да чиним. Ја сам се унапред обвезао да нећу чинити некакве неправде.
Е сад да учиним још један општи преглед писама. Да нађем у колико је то могуће, има ли чега заједничкога у свима.
Од 19 писама, она два неучтива отпадају, може се говорити само о 17 писама.
Од 17 дакле писама само су 4 искрена а 13 су неискрена т. ј. права женска писма.
У свима писмима госпођа (има их 7, као што вам рекао) увод је верност према своме мужу. „Ја волем овога мужа, Бен-Акиба, и то хоћу да знате да не би рђаво тумачили све остало што ћу вам писати“ — тако од прилике почињу жене.
Госпођице све јављају да носе рукавице нумера пет и по. Не могу никако то да протумачим: од куд да све девојке носе баш нумере пет и по.
Таште све почињу писма, тиме како баш нису сео таште онакве како их ја молујем. Једна од њих ми пребацује да грешим што не проговорим коју и о свекрвама и ја ево отворено признајем да је тај прекор оправдан. Првом приликом, кад ми то дође згодно, проговараћу и о свекрвама.
Она два писма, за која сам рекао да сам их добио „од неозначених“ таква су да се не зна је ли их писала девојка, жена или удовица. У осталом бива то и у животу по где кад да се не може да начини разлика измеђ девојке, жене и удовице.
И ако сам са оно мало одговора задовољан ја ипак не сматрам да сам са својом анкетом успео. Очекивао сам више одговора и више искрености.
Други пут ће ваљда и тога бити.
П. П.
„Клеопатри“. Пошто се познајемо то ћу вам на ваше лепо и духовито писмо одговорити усмено, у четири ока.