Малер, велики малер!
Замислите ви кад нам недељу дана раније куца срце; кад вас недељу дана раније ждере шнајдерка, кад на две недеље раније тражите потписника, па — кад све то срећно пребродите а оно — отказана забава.
Зар баба Клементина није могла ни раније ни доцније умрети, него покварила две тако лепе ствари — бал у Београду и митинг у Софији. Учинила је само својом смрћу те се нисмо ни ми ни Бугари провели као што смо могли.
И каквих ти ту сцена није било, тужних и трагичних сцена, кад је жандар ишао од куће до куће да јави отказ дворског бала.
Госпођица Даница с Врачара, на пример, фризирала се још у два сата после подне, јер фризерка иначе не би могла да стигне, и тако фризирана седела је грешница на табурету на сред собе, и сви су у кући морали пролазити по мета и по далеко од ње, само да јој се не би ко очешао о фризуру те да се не би која длака одвојила.
А госпођа Љубица, госпођа која располаже тако широким срцем и стомаком, два дана није ништа окусила, да би само могла стегнути мидер. Било је просто за сажаљење гледати је, како пуна два дана пије само млеко са само мало кајзерсемле. Е замислите молим вас, како је њој, тако изгладнелој пао глас да је отказан овај бал за који се она толико поднела.
И ајд, госпођа Љубица се мучила и злопатила пре бала, али сирота госпођа Дара, он сад, после бала испашта и мучи муку. Њу је знате фризерка фризирала око четири после подне, али јој је фризура тако лепо испала да је сама фризерка признала:
„Бадава, човек по некада удешава, удешава по читав сат па ништа. А ово за десет минута, па особито. Ја вам искрено кажем, госпа Даро, свака ми фризура није никад па испала за руком, нити ми може још један пут испасти. Памтите, ово данас, да више нећете никад у животу понети такву фризуру“.
И сирота Госпођа Дара, шта ће сад с фризуром. Шлог је хтео ударити кад је чула да је отказан бал и све, све би прежалила, али како ће фризуру.
Претури одмах све позивнице да види која је после дворске прва на реду од бољих и елегантнијих забава. И нађе да је то „Велика уметничка забава“ која се приређује 7. фебруара. И ту ће се слећи елита београдског друштва и ту ће бити богатих тоалета и вештачких фризура.
И шта мислите шта се та жена решила? Решила се просто да до 7. ов. мес, спава на пању као Јапанка, само да неби покварила фризуру. Сваку ноћ, као сиња мученица, положи свој лепи врат на пањ, преко кога метне мало парче порхота од детињих пелена, а ујутру јој набрекне врат и муж је мора свако јутро истрљати са шпиритусом и канфором. Хвала Богу, те је сутра „Велика Уметничка Забава“. А у кући господин Николиној десила се читава трагедија.
Госпођа се Мара обукла још у шест сати после подне. Знала је она да је то врло рано али је позвала свекрву, заову, тетку Милку и газдарицу где станује да је виде.
Па није само њих, звала је и госпа Стана комшику. Знате госпа Стана није била позвана на дворски бал, па ће се још више једити.
„Како вам се допада хаљина?“ пита госпођа Мара комшику.
„Врло лепа, врло лепа“, додаје госпођа Стана више шапћући.
„Баш ми је жао, комшика, што и ви нисте позвани на дворски бал, могли смо једна кола узети.“
„Па… јесте“, одговара комшика a гризе усне од пакости.
У том неко лупа на врата.
„Но хвала Богу, ево га мој Никола. Све сам се бојала задржаће се у чаршији па ћемо задоцнити.“
„Како би задоцнили“, вели тетка Милка, „тек је пола осам“.
„Па оно јесте…“
Куцање се понови.
„Па шта ког андрака куцаш толико; па баш и да сам необучена, ниси туђин ваљда“, викну госпа Мара и отвори нагло врата кад пред вратима жандар.
Лепо цео целцат жандар, стао па салутира.
Можете већ представити себи како то изгледа кад отворите врата а пред вратима вам стоји жандар. Ево ја сам мушко, то знам сигурно, па ипак кад спазим тако жандара пред својим вратима а ја вриснем. Није дакле никако чудо што је вриснула и госпа Мара. И не само она, него је вриснула и њена свекрва, вриснула је и њена заова, вриснула је и тетка Милка и газдарица, па је чак вриснула и комшика госпођа Стана, која није била ни позвана на дворски бал, те је са свим ненадлежно вриснула.
Госпођа Мара је не само вриснула но и пребледела.
„Шта је… шта је забога?“
„Овај… госпоја… имам да вас известим…“ поче жандарм.
„Да није пао, да није скрао ногу?“ писну госпођа Мара.
„Не знам, овај“, наставља жандарм, „него, имам да вас известим због…“
„Он је притворен, је ли, говори, мој Никола је притворен?“ писну још више госпођа Мара и у том моменту паде јој на памет нека ситница из живота свога мужа, због неке двогубе наплате.
„Није, овај“, наставља жандар, „него имам наређење да ви саопштим да је вечерас отказан дворски бал“.
И, иако је то био већи малер него ова она горња, то госпођа Мара просто паде у несвест.
Разуме се да је њену несвест погоршало још и то, што се комшика госпођа Симка гласно насмеја, диже се да пође и као успут добаци:
„Баш ми је тако мило што нисам позвана на дворски бал. Но, сад би се изела жива.“
Како је грешни Никола провео то вече, можете већ мислити. Није добио ни вечеру, ни соба није била загрејана а у кревет кад је легао превртао се целу ноћ по наким шпенадлама, орнодлама и сихерхајтснадлама.