Кад ме већ нису хтели да пошљу да изналазим нове путеве а ја сам засео па се одао томе да пронађем нове државне приходе.
Запазио сам већ одавна да се као нарочита државна грана јако развијају дефицити. Сваки час готово и ви читате по какав телеграм: „У том и том начелству учињена проневера у суми од 9000 динара“, или „у том и том начелству учињена је проневера у тој и тој суми“. И то се пише једно за другим, и свршава се обично тиме што сваки час читате указе којим се одобрава та и та сума ради попуне државне касе.
И како се та грана наше домаће производње увелико развила, зар не би било време да се већ промишља мало и о приходима које би држава мога из ове извући.
Тако на пример, за се не би могло ударити порез на дефиците. Зар најзад двеста и триста хиљада динара дефицита годишње колико производи годишње наша држава, могло би се доста пореза наплатити. Најзад та пореза не мора бити већа него онолика колико дотични вуче на новац интерес. Јер, то овако иде: Рецимо један поштар, за пет година службе, место да мало по мало одваја себи уштеде, он одмери колико би за тих пет година могао уштедети одмери рецимо 6000 динара. Он узме толику суму, однесе у какав завод, да под интерес и онда иде у Пожаревац. Е дакле та сума интереса коју он вуче за време лежања апсе у Пожаревцу, могла би бити сума пореза.
Ради тога могла би се установити нарочита „Управа државних дефицита“, која би се старала да се та грана државне производње што више развије и унапреди. Или би можда могли, што је још боље, државни дефицити да се даду под закуп. Огласила би се рецимо офертална лицитација па ко понуди највећу закупну цену, узеће лепо дефиците у режију. Тако би била и та грана државне привреде уређена и привређивала би држави а користила народу.
Могла би држава о томе размислити.