На моја постављена питања стиже ми сваком поштом пуно одговора. Разуме се, не може бити без онога што сам ја већ претпостављао. Врло велики број мушких, нарочито оних који мисле да су духовити, изокрену мало руку и пишу ми одговоре а потписују се као таште, удовице, распуштенице и девојке. И задовољно шаљу те одговоре мислећи да су ме насадили. Од четрдесет и два писма која сам до сад добио, свега су пет женска а тридесет и седам мушка. И, разуме се да су свих тридесет и седам отишли у кош. Тек ваљда не мислите моји драги читаоци да сам ја тако наиван, да не могу разликовати мушко од женскога. Ја женску намиришем на два километра даљине, те је нећу зар познати кроз једну једину реч у писму.
Дакле сматрам да сам до сад добио свега пет одговора писмених и један усмени. Госпођа Симка Станковићка, није хтела писмено да ми одговор али ме је једном картом умолила да дођем к њој те да ми усмено одговори на постављена питања.
Ја нећу овде да говорим о њеним одговорима, јер сам казао да ћу сачекати све одговоре до 18. фебруара, али ћу говорити о мојој посети. Јер, вероваћете то и сами, позиву сам се врло радо одазвао.
Госпођа Симка није била сама, ту је била и њена снаја. Извесно и ви познајете њену снају, младу и лепу госпођу Наду која је већ три године удата а још није успела обрадовати свога мужа породом.
„Звала сам вас“, пресрела ме је г-ђа Симка, „да овако у троје разговарамо. Ето видите, ту је једна ташта, једна снаја и Бен-Акиба. Дозволићете да то може бити и интересантан разговор“.
„О, молим!“ прошаптах ја.
„Ето видите, имате пред собом једну ташту и једну младу жену, изволте дакле поновити ваша питања па да вам одговорим.“
Госпођа Нада, која се међу тим врло збунила чим сам ја нашао, прошапта гледајући у земљу:
„Нема још девојака и удовица.“
„Не чини ништа, госпођо“, узех ја да правдам, „девојачки су одговори и иначе наивни па према томе и незанимљиви а удовички су опет сви једнаки. Остају ипак као најинтересантнији одговори ташта и младих жена, а ви представљате то двоје“.
Млада госпођа, које се од првог мог уласка већ збунила, сад још више поцрвене и кроз шапат ми понуди:
„Били Бен-Акиба једну кафу или можда радије ракију?“
„Имамо врло добру ракију!“ додаде госпођа Симка тако убедљивим тоном да сам јој одмах поверовао.
„Немојте дакле кафу. Данас сам обишао три четири државне канцеларије па сам испио девет кафа. Радије ћу једну ракију.“
Госпођа Нада оде до једног орманчића, где онако збуњена најпре претури један служавник на земљу, па онда испусти и разби једну тацну од кафе, док најпосле нађе флашицу са ракијом, те нали чашу и послужи ме.
„Је л’ те да је јака?“ упита ме госпођа Симка кад сам испио чашицу.
„Па… овај… не налазим да је јака.“
„Е па да, то је врло стара ракија, не осећа се ни мало кад се пије али после пали стомак. Би ли још једну?“
„Врло радо, зашто не.“
Госпођа Нада ми донесе још једну.
„Данас ћете врло слатко ручати. Не знате како отвара апетит. Већ вас пали по стомаку, је л’ те?“
„Ја не осећам ни мало.“
„Како? Та није могуће? Па то би ви могли још једну да попијете?“
„Могао би.“
Госпођа Нада ми донесе и трећу ракију и ја је на душак испих а госпођа Симка се узе крстити.
„Е јесте чули, ни мој покојни Ђока није могао више од три чашице те ракије.“
„Није могао? Е видите а ја бих могао и четврту чашицу.“
„Ију, шта говорите?“
„Уверавам вас да би могао.“
„Послужи, Надо, господина још једном чашицом.“
Испио сам четврту.
„Та није могуће?“ поче да се пљеска шакама госпођа Симка.
„Шта није могуће?“
„Да сте испили и четврту чашу.“
„Као што видите чаша је са свим празна“, и ја обртох чашу у ваздуху да се госпођа Симка увери.
„И то не би могла ни помислити. Зар ви тако радо пијете ракију?“
„Ја никад не могу да попијем више од пола чаше.“
„И ја само пола чаше, не могу више. Дај и мени, Надо, пола чаше, баш ми се нешто отворило срце кад видим господина како је с апетитом пије.“
Госпођа Нада, још увек збуњена, донесе и својој ташти пола чаше ракије.
Госпођа Симка наже, гуцну па направи лице као кад се човек спрема да кине, бљуцну оно што је испила на ћилим и просу све што је остало у чаши.
„Ју, црна ћеро“, учини, „па ово је нека вода“.
Госпођа Нада се још више збуни.
„Каква вода?“
„Вода, проста вода, чудим се ја што господин пије четири чаше, могао је са свим испити и четири пивске чаше. Одакле си сипала, молим те?“
„Па из флаше?“
„Из које флаше?“
„Ево из ове.“
„Ију снао, да од Бога нађеш. Ију не било те да Бог да, ију шта би!!“ И узе жена да се пљеска шакама и да нариче.
„Шта је забога?“ збуни се још више млада госпођа.
„Како шта је, зар не видиш. Па ти си погрешила флашу. Дала си господину те је испио сву богојављенску водицу, ето нема ни капи више. Снао црна, шта ти би да од Бога нађеш.“
Чим то помену госпођа Симка ја осетих како подригујем на босиљак.
„Па забога, није то ништа!“ узех ја да браним младу жену, које се сад тек збуни као ћуркица, несмејући чисто у очи да ме погледа.
„Како ништа, како ништа, ако Бога знате. Да ли знате само шта сте попили, ах само да знате?“
„Па знам забога, попио сам богојављенску водицу, нисам ваљда попио какав поповски епитрахиљ у њој. Ја бар нисам ништа осетио.“
„Лек сте попили, лек.“
„Какав лек?“
„Изађи напоље, снао, да кажем господину.“
Млада госпођа изађе.
„Ви знате да оне не рађа.“
„Знам.“
„Е па, казали су нам да о Богојављењу узмемо воду из трију цркава, па од те воде да пије по три капи сваког петка наште срца.“
„Па да роди?“
„Да!“
„Ја мислим да се од водице не може родити.“
„Може. Заклела ми се жена које је тако родила.“
Нисам могао да је утешим дигао сам се да је у очајању оставим а она ме испрати до врата али тако душманским погледом као да би хтела рећи да сам јој ја попио унуче.
Цео сам дан јуче смишљао како би могао ту штету госпођи Симки да надокнадим а јутрос, кад сам сео ове редове да пишем забринуо сам се јако. Почео сам да осећам неке грчеве у стомаку. Па разуме се, испио сам толико богојављенске воде колико би доста било госпођи Нади да четири пута близни.
Ићи ћу на подне лекару.