Нисам је ја измислио, била је у истини прекјуче. Нити сам ја измислио младу и младожењу, нити сам измислио попа, нити трамвај. Баш и кад би хтео, где би ја такве ствари измишљао. Ако ми је стало до измишљања, ја бих пре измислио какав нов новчани завод, него попа. Шта ће им поп, Боже ме прости!
Уверавам вас да је сушта истина и ја мислим да сте ви о томе већ и у новинама читали. Венчање је било у Топчидеру, па место да узму фијакере, узели су сватови засебна трамвајска кола, окитили их лепо цвећем унаоколо, обесили кочничару пешкир, па онда на првој плат-форми стала деца са свећама, унутра у колима поређали се сватови редом којим иду сватови: прво девер и млада, па кум, старисват, па поп, па онда сви други гости, момци и девојке, а на последњој клупи таст и ташта и најзад, на задњој платформи, цигани.
Мени се, право да вам кажем то допада, оригинално је. Ја сам одавно приметио да у нама има нечег оригиналног и неће ме ни мало зачудити ако кроз пет шест година рецимо какво акционарско друштво оснује на једним трамвајским колима какву нову банку. Толико их се намножило у Београду да већ ни једна нова банка прво не може да нађе локал али такав да у истој улици не буде још једна банка, но што је још теже од локала, не може да нађе себи име. Мени се већ у два три маха обраћала једна група банкротираних трговаца која је рада да оснује какву нову банку, да им измислим име и локал. Е замислите сад, како би то била срећна идеја основати банку на трамвајским колима.
Звала би се рецимо: „Прва српска мобилна банка Калимегдан—Славија“. Оно капитали свију наших банака мање више возају се, али што би га се мајци тај капитал навозао, као ни један до сад.
А била би и практична ствар. Купите, рецимо, код „Славије“, бланкет и меницу и одмах улетите у банку. Код прве станице трамвајске сиђете и потражите потписника; код друге станице трамвајске потражите другог. Ако вас ко и одбије, имате до Калимегдана још шест станица. И тако до Калимегдана врши се и есконт и ви примите паре.
Уђете кроз предњу плат-форму са парчетом хартије у џепу, а изађете кроз задњу плат-форму са џеповима филованим новцем. Као оно, Боже ме прости, у фабрици салама, што се с предње стране машине пусти само суво црево а на задњој страни изађе напуњено месом.
Нећу ни да говорим о оној доброј страни такве „Прве српске мобилне банке“, што би она око четири сата после подне, возом који би кренуо од „Славије“, сама носила своје менице у Трговачки Суд а неби их слала преко момака.
Охо, пардон, ја сам са свим заборавио на моје сватове, о којима сам и сео да пишем па се рашћеретао и говорим о банкама и меницама. То долази отуд шта баш данас имам плаћање код Народне Акционарске Задруге, па ми је памет непрестано тамо.
Реч је дакле о сватовима који су на трамвају отишли у Топчидер.
Ја налазим да то није рђава идеја, али ипак има као и свака добра идеја, и својих злих страна. То су оне евентуалности које могу настати.
Да је то у другим земљама и код другачијих трамваја, па би још некако и могло бити. Али са нашим трамвајима, шта ти се све не може десити сватовима.
Ја помишљам само на две евентуалности, на судар и нестанак струје, а то су две ситнице које се нашим трамвајима сваки час догађају.
Замислите молим вас веселе сватове враћају се из Топчидера на лепо искићеном трамвају. Певају, грле се, љубе се, музика весело свира и не слутећи ништа. На један пут: дум. Огроман судар, писак и врисак, и рецимо, оваква слика:
Поп сео деверу у крило, а младина ујна села попу у крило. Ташта пала на зета и ухватила се грчевито за његове косе да не би пала. Старом свату, како је зинуо нешто да нареди, ушло примашево гудало у уста па се зарило чак у грло. Старосватица пала у наручје кочничару; један мали циганин тако се незгодно спотакао да му се десна рука завукла куму у џеп а млада пала на бегеш (бас) па га чврсто загрлила. Замислите молим вас ту ситуацију; млада загрлила бегеш.
А не зна се шта је горе, да ли то кад би се десио судар или кад би нешто нестало струје. На сред пута, при повратку из Топчидера, уједанпут нестане струје. Какав малер, какав малер!
Замислите очајање сватова од којих једни предлажу да се запне пешке преко Топчидерског брда, а други, да се стрпељиво чека струја.
И замислите очајан положај младин која очекује струју. То је њено прво брачно вече а — нема струје.
Шта њој све не прелази преко главе, шта она све у том тренутку не помишља:
„Боже мој, да ово не буде какав рђав знак. Прво вече па нема струје… а хоће ли је бити… оће ли наићи?!…“
Ето видите, то су те непрактичне стране свадбе на трамвајима.
Али ја ипак изјављујем да ми се идеја допада. Оригинална је.