Кад бих вам ја нешто поставио овакву загонетку: Дашто ми ти дашто де ко погоди шта су то брачне лисице? — ви би сви дигли руку, и одговорили би ми као деца на испиту:
„Брачне лисице, то су жене“, одговорио би господин Пера инспектор, који се у последње време нешто много дружи са поповима и џеџи пред конзисториским вратима.
„Брачне лисице, то су таште!“ одговорио би господин Арса, који се исушио као пастрма од како се оженио.
„Брачне лисице, то су кућни пријатељи!“ одговорио би господин Паја који у последње време прекида све пријатељске везе па чак и са онима са којима је од детињства живео.
Међу тим ни један не би погодио. Ви бар, који ме редовно читате, знате да ја не мислим тако рђаво ни о женама, ни о таштама, ни о кућним пријатељима. Може и господин Пера и господин Арса и господин Паја чак и мислити да су они брачне лисице, али ја не мислим тако.
Ви знате ваљда шта су то лисице у опште? То је она справа која се кривцу натакне на руке те се тако окован води у полицију и на суд. Е, сад замислите ту справу у минијатури, толико велику да се само на један прст може натаћи а направљену од племенитијег метала. Ето то је брачна лисица, која се кривцу натакне на прст, па се тако окован води на страшни суд. Та се справа иначе зове и бурма.
Још док нисам био жењен, мислио сам о бурми да пишем једну нарочиту студију, и тада сам се обратио многим мужевима са овим питањима:
- Је ли тешко носити бурму?
- Осећате ли кој пут потребу да је скинете?
- Осећате ли какву разлику у расположењу кад је бурма на вама и кад она није на вама?
Добио сам масу одговора, али нисам написао никакву студију, јер сам се и сам у то доба оженио. А пре неки дан претурајући фијоке и нађем те одговоре. Ево неколико најинтересантнијих:
Један муж одговара:
„Бурма коју сам натакао на дан свадбе морала је бити тесна. Рука ми је одмах подбула, те је од тог доба не могу никако да скинем. Мораће ме и сахранити с њоме“.
Други муж ми пише:
„Венчана бурма ми је врло комотна. Пре је била добра али сам се грдно осушио. Спада ми сваки час с прста и кад треба и кад не треба“.
Један ми професор одговара:
„Ја сам своју бурму носио у џепу. Нервозан сам па је нисам могао трпети на руци. Један пут у расејаности (ја предајем математику) место да дам грош, њоме сам платио кило трешања. Али у осталом и не треба ми више, пошто ми је жена одбегла“.
Један мој пријатељ опет одговара ми:
„Одговорићу вам само на треће питање. Ја на осећам другаче расположење кад је бурма на мени а другаче кад није на мени. На против од расположења које ја кад осећам и зависи то, хоће ли бурма бити на мени или неће бити“.
Један грешник овако ми је одговорио:
„Бурма није тако тешка за ношење и то је баш оно што ми је криво, јер да је тежа, да је бар једну оку тешка, ја бих њоме разбио проводаџији главу“.
Господин Аца одговорио ми је:
„Од како сам метнуо бурму остао сам јој веран, нисам је никад скидао. На против, да сам и нежењен ја бих носио бурму, јер сам приметио да ће се туђа жена пре поверити жењеном човеку но младићу“.
Један ми је боем одговорио:
„Бурму сам заложио одмах после свадбе и, кад год ми жена што пребацује, ја обвијем заложницу око прста. И ако је заложница један обичан лист хартије, верујте да је исто тако тешка као и сама бурма“.
И већ било је и ваздан других одговора, но ко ће их све ређати. Један је од њих ипак интересантан.
Ја сам питања написмено упутио мужевима, али господин Јевремова Пола дочепала та моја питања управљена њеном мужу, па ми она одговорила. Ево њеног одговора:
Драги Бен-Акиба! (драгили те ђаволи да Богда!) А зар се онака питања постављају једном честитом мужу и оцу који има двоје деце. Оно не кажем да је мој Јеврем баш сасвим честит, и да му се не би имало шта замерити. Дошао ми је и он онакав каквог га видиш, једног дана без бурме кући. Ама чим се ухвати за кваку приметила сам да му нема бурме на руци. Писнем ја, као што ми је Бог дао грло, а мој ти се Јеврем устумара по џеповима, па таки нађе бурму у џепу од прслука.
„А што си је крио по џеповима?“ питам ја њега.
„Нисам је крио, душо“, поче он да ми лаже, „него био сам у купатилу, па да ми у базену не спадне а ја метнуо у џеп“.
„То није истина“, велим му ја, „честит човек и у купатилу понесе бурму собом па ако се боји да ће му спасти а он је веже за учкур“.
А ја опет нисам смео таку светињу да обесим о учкур.
Ајд, поверујем му ја а кад увече легнемо а ја му задигнем кошуљу и омиришем га. Ако се купао мора му мирисати тело. Видим не мирише. Загребем га ноктом по кожи, не остаје трага.
Е, већ шта је извукао у кревету, не питај га, нити ће ти он то казати, али га други пут мајци није скинуо бурму.
Ето то ти је, драги мој Бен-Акиба, одговор на твоја питања, нити очекуј каква друга одговора. А ако мислиш што да пишеш о овоме, најбоље је тражи да се законом забрани мужевима да крију своје бурме по џеповима.
Ето то ми је написала госпођа Пола. А оно истина, сад је овде Скупштина на окупу, па би се могло о њеном предлогу на закон и промислити. Осим ако и народни посланици, бавећи се у Београду без жена, немају по где кад потребе да сакрију бурму.