Прочитајте само четврте стране наших новина и оних у Београду и оних у унутрашњости. Сами позиви на годишње зборове са дневним редом: „Читање извештаја старе управе“ и „Избор нове управе“.
Ту су ти банке, ту задруге, ту еснафи па ту удружења и разна друштва. Све то држи своје годишње зборове сад у јануару. Закључени су рачуни и биланси, благајници се наоштрили разлозима, они што ће опонирати на годишњим зборовима, већ шушкају по кафанама о неправилности рада управног одбора.
И каквих ти ту биланса нема. Има лепо, чисто израђених, писаних црним мастилом и калиграфским словима, ишпартаних плавим мастилом а она реч „свега“ и главна сума исписана црвеним мастилом. Врло леп биланс да ти је милина да га узмеш у руке али — тепсија је ту али пите нема. Биланс здраво лепо израђен али пара нема.
Па онда има биланса израђених на рабошкој основи, зарезан сваки издатак, па му не можеш крсна имена ухватити.
Па има ту дуплих књиговодстава, па има простих, па има нотеса, и има оних наших књиговодстава која се на збору овако расправљају:
„Па добро, благајниче, а шта је са оних једанаест динара што сам ти о Ђурђев-дану дао?“
„Којих једанаест динара? А јест, то сам дао послужитељу Томи.“
„Па јеси ли забележио негде?“
„Нисам. Баш добро те ме подсети, ево сад ћу да забележим.“
И док тако иде на једној страни на другој опет, услед великог броја оних који су свршили трговачку академију па остали беспослени, увукло се дупло књиговодство и тамо где му не треба. Тако на пример, бар тако чујем, и Материнско Удружење, склопило је свој биланс на основу дуплог књиговодства.
О господе Боже, какве ли тек морају изгледати те књиге Материнског Удружења на основи дуплог књиговодства. С леве стране се бележи „улаз деце“ а с десне „излаз деце“. Ајд „излаз деце“ то још разумем шта је и, ако у надзорном одбору Материнског Удружења постоји и која бабица, лако ће ту страну оверити, али шта му је то „улаз“, кад се ствар тиче рођења деце.
И онда какав изгледа тај биланс. Извесно овако:
| У готовини | 21 дете |
| На дугу | 9 деце |
| Свега | 30 детета |
И, ко му га зна, можда је чак израчуната и дивиденда, те на сваку чланицу управног одбора пада три фртаља детета. То би била лепа добит за годину дана рада, нарочито ако чланицама управног одбора Бог није дао од срца порода. Њихови би мужеви извесно били задовољни кад би за годину дана рада могли стећи и три фртаља детета.
Ала није реч о билансима, реч је о годишњим зборовима.
Ја сам покушао да направим рачун, да видим колико пута годишње један Србин гласа.
Ево тог рачуна:
- За избор скупштински, који се код нас хвала Богу сваке године обнавља гласа један пут годишње.
- За избор општински опет један пут.
- За избор партијске управе опет један пут.
Е сад, сваки је Србин просечно у пет удружења. Било то банка, еснаф или певачко друштво. И ту гласа један пут за избор управе. У току године у сваком удружењу изјави управи неповерење, и ту гласа један пут а за тим гласа за избор нове управе.
Дакле, једно на друго, сваки Србин гласа шест пута годишње.
Носим се нешто мишљу, ако ми да Бог да једног дана будем Министар Финансија, да ударим порез на гласање. По маријаш од једног гласања. А претпоставимо да је у Србији бар милијон становника заражено потребом гласања. Замислите кад тај милијон гласа шест пута годишње, то би било шест милијона маријаша. Таман довољно да се назида Народна Скупштина.
А право би и било да се наша Народна Скупштина назида на рачун наше болести за гласањем.