Врло сам често седео тако па размишљао: како ли је то Боже чудно удешено на овој земаљској кугли. Ајд што нисмо сви људи једнаки, што нисмо ни једнаке боје ни једнака лика, ни једнаких обичаја ни једнога језика али немамо заједничко ни оно што би одиста могло бити заједничко за цео свет. Немамо ни једно време јер док је нама овде у Београду на пример подне онима у Хонолулу на Сандвичким острвима поноћ онима у Пекингу предвече а онима у Чикагу тек свањује.
О колико сам се пута ја на рачун земаљских становника слатко смејао.
Седим тако па ручам код куће, слатко и мирно. Разуме се ја то слатко ручам онога дана кад немам плаћање. Дакле седим тако и слатко ручам а мислим се у себи: Сад је код нас у Београду подне; то значи да је у Јерусалиму један сат по подне, у Техерану два сата, у Кандахару три и на Чимборасу четири.
И док ја овде у Београду слатко ручам дотле они грешници у Кандахару трче као луди и траже потписе и новац за отплату менице јер имају још свега један сат времена а они несрећници на Чимборасу, јер тамо је већ четири сата, они хучу јер им је меница већ отишла на протест.
Или, ајд да се баш не држимо само меница. Ђаво ће ме и знати од куд мени баш тај пример прво пада на памет. Да се сетимо и других примера.
Дакле док ја слатко на подне ручам у Београду дотле се на курилским острвима где је девет сати увече кад је код нас подне, тек отвара игранка коју приређују курилске госпођице рецимо у част немачког професора кога су ухватили и кога ће појести око дванаест сати ноћу, за време одмора, као што се и код нас на баловима једу у то доба крофне.
Дакле на курилским острвима почиње игранка а на Хонолулу је већ велики одмор, јер тамо је поноћ кад је код нас у Београду подне. Тамо су на балу Хонолулски младићи већ изјавили љубав Хонолулским госпођицама.
Најзад то су разлике у сатовима, веле тога мора да буде јер је земља округла. Али има на овој земаљској кугли и разлике у данима и месецима а не само у сатима.
Горе на северном леденом полу, у оним земљама које су прошлог столећа пронађене, веле да дан траје шест месеци а толико исто и ноћ. Замислите једна ноћ траје шест месеца и један дан траје шест месеца. То значи да је у години свега један дан и једна ноћ.
Е, сад замислите, како је то на пример страшна реч код нас кад човек каже:
„Сутра имам плаћање.“
А замислите како безбрижно Ескимо може да каже:
„Сутра имам плаћање.“
Јер то сутра је кроз шест месеца.
Или замислите, како је то згодно Ескимовцима кад им дође извршитељ, а они му се умоле:
„Па молим вас, стрпите се, ја ћу то за дан два регулисати.“
И замислите ви, кад тако ноћ траје шест месеца и дан шест месеца, како ли тамо гласе менице. Ја не верујем да тако гласе: „За три месеца од данас“. Но хвала лепо, кад би тако гласила ја бих први био који би тамо на северном леденом полу есконтовао своје менице.
Ја мислим да тамо менице гласе: „Од данас до сутра…“
Па и то би био ћар за нас Србе како смо ми тачни у плаћању меница. Јер, замислите, есконтујете меницу „Од данас до сутра…“ а то је кроз шест месеца, али после имате још један, онај последњи дан после рока, а то је још шест месеца.
Ајде Бога ми да се селимо на северни пол, јер овде на јужном полу, ваљда због великих врућина, тек сваки час падају рокови отплата. Просто човек не може да дигне руку.
Ето, ја баш данас имам једно плаћање… али, шта се то вас најзад тиче. Боље је да станем овде па да пожурим и да нађем потписнике.