Ово код нас, све нека питања. Сама питања. Те свештеничко питање, те чиновничко питање, те учитељско питање, те позоришно питање. Сама питања а никако одговори.
[Недостаје реч.] ми, Боже ме прости, наша држава као какав ага, седи на миндерлуку, пуши на чибук и срче кафу из филџана. А ми грађани дошли па том аги постављамо питања:
„Дашто ми ти дашто, чиновничко питање?“
А ага пије кафу и гледа нас глупо.
„Дашто ми ти дашто свештеничко питање?“
А ага пуши, диже обрве на чело и маше руком те растерује дим.
„Дашто ми ти дашто позоришно питање?“
„Јаваш, јаваш“, вели држава и глади бркове, „па не могу ја то тако наједанпут да одговорим. Да се промислим, да испијем најпре рахат џезву две кафе. Не може загонетке тако брзо да се реше“.
А ми чекамо из године у годину, а ага пије и даље кафу, пије и пуши и вели:
„Полако, није му још време, нисам још промислио.“
А истина жива, загонетке је тешко решавати.
Ето ово позоришно питање. Изгледало је из далека невино као девојче а оно се излегло у читавог баука. Мора се решити па то ти је. У Србији су још само келнери и глумци остали необезбеђени. Треба им дакле осигурати пензије, њима и њиховим породицама.
Било је предлога да се то питање реши тако што би се и глумци сматрали као државни службеници. То најзад и није тако рђаво решење јер они и служе државу. Ја се једино плашим указа. Замислите како би то изгледало кад би се глумци постављали указом.
„За драмског јунака прве класе г. Милорада Гавриловића, досадањег…“
или
„За драматкињу прве класе г-ђицу Велу Нигринову досадању љубавницу прве класе“.
„За комичара прве класе г. Св. Динуловића, с тим да врши дужност и комичних стараца“.
и т. д. и т. д.
Најзад то би све још некако и ишло. Али се ја нешто друго мислим. Како су код нас партије и партијски интереси завукли свуд своје прљаве прсте, неби ли то могло и овде настати. Зар немамо пример да су поштари постајали порезници, учитељи срески начелници а ђумругџије отишли у привреду.
Ама, кад партијски интереси заошијају не пита се ту ни да ли си ти мушко а да ли женско. Настане на пример потреба да се неки партијски човек задовољи а он тражи пошто пото Београд а у Београду нема места. Гледа Министар овамо, гледа онамо не може никакву комбинацију да направи, па онда шта ће него буд. глумца премести у унутрашњост да отвори место. И онда тек читамо овакве указе:
„Досадањег првог љубавника г. Милорада Гавриловића за среског начелника среза посавског округа ваљевског“.
„Досадањег првога певача г. Пају Павловића за проту округа моравског по потреби службе“.
„Досадању прву љубавницу г-цу Велу Нигрилову, за учитељицу дечјег забавишта у вароши Нишу“.
„Досадањег карактерног комичара г. Илију Станојевића Чичу за управника винодељске школе у Букову.“
„Г. Милорада Петровића сталног члана Срп. Краљ. Нар. Позоришта за управитеља основних школа у Пожаревцу с тим да врши дужност управника државне ергеле и прима плату из плате овога.“
„За команданта жандармерије прве класе г. Љубу Станојевића досадањег трагичара прве класе“.
„За надзорника врањске бање г. Св. Динуловића редитеља Срп. Краљ. Нар. Позоришта“.
И већ то би се тако могло низати колико хоћете. Али најзад, то неби још била најгора страна тога питања, колико је глумаца у државној служби и сада, колико ли је њих на свиме државним положајима, који своје дужности врше као роле, као научене роле и који своје послове управљају по суфлеру.
Многи би комичнија била она друга половина указа. Јер ја претпостављам да би горњи укази постали зато да би се у Београду упразнила места на која треба довести свога човека.
Замислите на пример г. Симу Јелића порезника из Лесковца. Потегао, дошао у Београд и обисао министру те куми и моли да га премести у Београд. А партијски човек па му се мора учинити.
Бадава се Министар брани:
„Нема места у Београду.“
„Ма какво место, молим вас ма какво место јер се ја просто не смем да вратим у Лесковац од жене. Окупила ме па ми неда спавати.“
„Најзад“, замисли се Министар, замисли „добро“.
И сутра дан изађе указ којим се Добрица Милутиновић премешта за окружног шумара а Сима Јелић порезник друге класе премешта у Београд за младог љубавника прве класе.
Он одмах телеграфише жени: „Премештен у Београд са унапређењем“, па одмах крене на пут. Кад стигне у Лесковац да заједно са женом подели радост а он је затече у најочајнијем положају: лежи на патосу расплетене косе, комшике је поливају сирћетом и турају јој лимунове под нос и она се буса песницама у груди.
„Јело!“ цичи Сима. „Шта ти је?“
„Зар сад, зар код троје деце, па да идеш за љубавника у Београд.“
„Ама слушај…“
„И то за љубавника прве класе. Мало је зар оним женама у Београду оно што имају, него сад довлаче из унутрашњости.“
„Ама слушај, Јело, ја ћу само вршити дужност…“
„Па то је оно, несрећниче, што ћеш вршити дужност!“
„Ама чекај, разбери се. Ниси ме добро разумела. Ја ћу само примити плату из плате првог љубавника и вршићу дужност порезника.“
„А како ће ти гласити визит-карта: ‘Сима Јелић први љубавник’. Ето тако ће ти гласити визит-карта, знам ја. Боље ме уби него то.“
„Па шта да радимо?“
„Да даш оставку, ето то, да даш оставку.“
„Па добро Јело, да дам.“
И сутра дан, Министар добије депешу!
„Неосећајући се способан за вршење дужности првога љубавника у Београду, част ми је овим поднети вам оставку на свој нови положај.“
Тек се тада умирила Госпођа Јела.
Ето тако би то изгледало кад би нешто глумци били постављани указом.