Имам код куће једног мачка који је све до пре неки дан био моје љубимче.
За тога мога мачка, који се зове Маша, могло би се са свим рећи да је једно фамилијарно маче. Леп, чист, тиграсте боје, великога и светлога ока и размажен, са свим размажен. Иначе озбиљан, потпуно озбиљан мачак, који са свим озбиљно игра ролу кућевнога мачка.
Ситније његове прохтеве и испаде ја му никад не приписујем у велике грехе.
Тако на пример он здраво воли кајмак с млека и ладно печење. Можете ви ма где у кући сакрити ладно печење, он то сматра као шалу коју ви с њим терате. И да би шалу истерао до краја он тако ревносно тражи то печење док га не нађе, као оно кад деца играју жмуре. Он управо мисли да сте ви зато и сакрили печење да се шалите с њим и да би га намучили док не нађе. И није само печење, воле он и шваргле, рибу, пилеће ноге, сланину; другим речима врло је опширан јеловник свега онога што он воле.
Па онда, нису то само јела. Кад хоће својски да се нашали, он дохвати и шешир моје жене и рашчупа тицу на шеширу; дохвати боа и разнесе му перје по целој кући; узме дечији муф и тако се обешењачки игра с њим да се после човек искида од смеја кад види како изгледа тај муф. Ако види на ком месту мало раздеран јорган он извуче памук колико год може из њега, да је просто милина човеку видети. Иначе, разуме се, завуче њушку у сваку шољу, у сваку рантљику, у сваку чинију, у сваки тањир и у сваки бокал; шета по орманима и обара огледала, рамове са сликама и све друго што нађе; шета по полицама и обара тањире, сланике, кашике и све друго кујнско посуђе.
Кад све то не чини, он спава, и то, разуме се, или на мом зимском капуту, или на женином мантлу.
Једном речи, мој Маша је прави фамилијаран мачак, са свим интиман и онако својски мачак.
Али од неколико дана на овамо приметио сам на њему неку промену. Побледео, очи му са свим упале, и непрестано уздише. Ни онај Маша ни дај Боже. Сасвим се изменио. Не игра више с муфом детињим, прође поред жениног шешира сасвим равнодушно; не једе више кајмак, не једе ни сланину, а рибе само окуси. Просто гладује или једва ако окуси мало киселих краставаца или лишће од кисела купуса и у опште само оно што је накисело.
Кад падне вече, — а он је некада по цело вече проводио крај фуруне — а он се изгуби и не дође све до зоре, а ујутру кад дође очи му мамурне, ноге му каљаве од блата и легне ма где: на дрва, на какву корпу, ма где. Спава, спава, па кад се пробуди а он иде по кући као каква сенка, само шета и уздише. Кажем вам, ни онај мачак ни дај Боже. Просто не могу никако да решим шта ли се то за тако кратко време учини од тако једног фамилијарног мачка. Све се бојим да не смишља какво самоубиство.
Чим сам на ту мисао пао, почео сам да му пратим сваки корак. Не бих желео да ми се у кући деси такав случај.
Пратећи га тако опазим да он иде преко пута моја куће код удовице госпође Дане. Једне лепе младе удовице, која има једну лепу младу мачкицу са плавом машном на врату.
Размишљао сам шта да радим па сам најзад одлучио да не идем обилазним путем, већ да идем право госпођи Дани па да заједнички предузмемо потребне кораке док ствар не узме озбиљније размере.
Ишао сам два три пут док смо се споразумели и решили шта да радимо. Најзад смо решили да она пошље своју мачку код једне своје тетке, нек седи тамо један месец дана. Далеко од очију далеко и од срца.
И могу вам рећи да сам прилично успео, Маша је од тога доба много веселији, али не знам шта је то самном сад што се збива. Онако исто као Маша, сад сам ја побледео, очи ми сасвим упале и непрестано уздишем. Ни онај човек који сам био ни дај Боже. Са свим сам се изменио. Ни не насмешим се више, пролазим поред жениног шешира са свим равнодушно, не једе ми се ништа. Просто гладујем или једва ако окусим мало киселих краставаца или ситно исечена кисела купуса, и у опште да ми је само тако нешто накисело. Шта ли ми је Боже?
Баш не ваља то кад се приближи фебруар.