Синоћ су господин Сима и госпођа Зорка врло рано легли. Он је био нешто врло уморан а она је била нерасположена.
А чудновато је то у њиховоме браку, од ово неколико година на овамо. Он се осећа стално уморан а она стално нерасположена. Кад се удала за господина Симу, сви су јој позавидели, па је и сама веровала у своју срећу. Већ после месец дана срећнога брака, она је прћила уста, а већ после три месеца гледала је на мужа као на подгрејане кромпире.
А господин Сима је у неку руку и личио на подгрејане кромпире, јер се као удовац оженио по други пут госпођом Зорком као девојком.
Е па молим вас, реците сами, кад на један сто метнете једно фришко јело и једно подгрејано, на које ће вам пре пасти поглед, које ће те пре пожелети, и у које ћете пре умочити, а пред којим ћете напућити уста?
Госпођа Зорка са међутим у истини могла назвати „фришким јелом“, и то најлепшим јелом из јеловника које је лепо само собом, без икаквог гарнирунга.
Али да се ја брже боље оканем таквога упоређења једне даме са јелом из јеловника. Јер ви какви сте, тражићете још да вам кажем и каквог је укуса; је ли вруће или ладно јело, колика јој је цена? Знам ја вас, моје читаоце, врло добро. Ви врло често извучете мене за језик па кажем и оно што иначе можда неби казао. Да се вратим дакле на оно што је главно а то је да су господин Сима и госпођа Зорка синоћ рано легли.
Господин Сима и госпођа Зорка при спавању заузимају увек исти положај, они лежећи праве слово „х“ или боље рећи изгледају као две кифле које су једна другој окренуле леђа и само се једним делом леђа додирују.
Најзад, нас се не тиче у ком положају они спавају, нити је лепо од мене да завирујем под јорган мужу у жени. А у осталом, на саму ствар коју хоћу да вам испричам, главно је то да су синоћ господин Сима и госпођа Зорка рано легли.
Управо, није то главно већ је главно да је господин Сима одмах чим је легао заспао, и то слатко и тврдо заспао. Ето то је најглавнија ствар за вас читаоце или боље рећи то је најглавнија ствар за Зорку.
Чим је осетила да је господин Сима тврдо заспао, уједанпут се поквари оно слово „х“ у кревету, јер се диже госпођа Зорка која је чинила половину тога слова. У кревету оста сад један полумесец који је господин Сима, без обзира на његову ћелавост, својим положајем представљао.
Госпођа Зорка је разуме се отишла прозору и лагано га отворила. Напољу је била права богојављенска ноћ те хладан ваздух суну у собу и испуни је.
Под прозором је био господин Јовица.
„Шта је?“ шаптао је он оздо.
„Остао је код куће, убио га Бог!“ одговорила је слатко шапућући госпођа Зорка.
„Па?“
„Сутра.“
„Кад сутра?“
„По подне кад оде у канцеларију.“
У том моменту господин Сима силно кину. Како га је од врућине била попала фина росица по ћели, кад је ушао хладан ваздух у собу, поче та росица да се залеђује и њега спопаде кијавица.
Кину још и други и трећи пут и то га пробуди. Зграну се кад виде да у кревету фали она друга половина слова „х“ или боље рећи она друга кифла. Прегледа по соби и спази је на прозору.
„Зорка!“
Она претрну. То би се и у сваком роману и причи морало десити да жена у таквом моменту претрне, а камо ли у истини.
„А шта ћеш ти на прозору?“
„Ја?…“ поче да муца госпођа Зорка а кошуља се на њој толико тресла од страха да две живе живцате буве, онако загрљене, падоше на патос.
„Па ти дабоме?“ грми испод јоргана господин Сима.
„Па… овај…“ настави да муца госпођа Зорка, „па… забога, Симо, зар не знаш да је ноћас богојављенска ноћ“.
„Па?“
„Па чекам да се отвори небо.“
„Па је л’ се отворило?“
„Отворило се.“
„Па је си ли га видела?“
„Видела сам њега.“
„Кога њега?“
„Па… Бога.“
„То не може бити.“
Док је он вртео сумњиво главом, дотле је она утрчала у кревет, легла крај њега и сад су лежали као два слова „с“, овако „сс“ и она му је на уво причала како је чула као неку тиху божанствену песму, како се небо осветлило, како јој је изгледало да је видела хурувиме и серафиме. И док је она то причала господин Сима је слатко хркао.
*
Ето тако се отворило ноћас небо госпођи Зорки.
И замислите, од јутрос рано ја сам све то већ чуо.