Година: 1906.

Како је то некад лако било. Кијавица није ни сматрана као болест а и кад си је добио, лако ти је било опростити је се. Сретнеш само пријатеља или пријатељицу рекнеш јој: „Кажи Милица.“ Онај рекне Милица, а ти на то: „Поздравила те моја кијавица! — па мирна Крајина. Кијавица одмах пређе на онога.“ Е…

На београдским улицама се може човеку и многа непријатност десити. Не мислим ја само на ону непријатност кад човек сасвим невино шета и баца погледе лево и десно на даме које му иду у сусрет па се једном нађе у очи у очи са кредитором којега већ годину дана избегава. Не мислим ни на ону…

Чешће пута прочитали сте у новинама мале и ситне огласе у којима један другом поручује по где што, позива га, опомиње га или му јавља где што. Тим се ситним огласима преко новина најчешће служи кад једно другом не зна адресу а још чешће кад зна тачну адресу али не сме да пише. Зато ћете…

Дакле, казао сам вам то јуче, да ме је председник општине замолио да се примим чланства у комисији која ће крштавати неке улице београдске. Синоћ смо имали прву седницу. Разуме се, нико није изостао, јер то није знате одборска седница, где се ради без дијурне, ово је комисија а ми смо Срби, као што вам…

Ја знам да ви сви сад мислите да ћу ја опет писати о оном попу. Ви знате већ о коме попу, оном што је постао официр. Не, не мислим о њему писати. Та нећу ваљда вечито писати само о таштама и поповима. Ето, никад до данас нисам ни речи написао о београдској општини, као и…

У последње време мало мало па Теразијама прохуји поворка кола окићених цвећем и зеленилом. У њима видите девера и коње с пешкирима, па у другим колима кум, у трећима стари сват и у последњим таст и ташта. А између тих трећих кола и оних последњих у којима су таст и ташта још пуно пуно кола…

Читам баш нешто од јутрос у позоришном листу. Игра се „Заједнички живот“ и веле да је то нека особито занимљива шала. Којешта, а код нас је заједнички живот баш највећа збиља, из тога би се могла само најозбиљнија драма израдити, јер ја замишљам под заједничким животом то на пример, кад муж и жена живе са…

И ова наша полиција, што уме који пут да буде обешењак да се човек просто искида од смеја. Не мислим ја на оне духовите полицијске вицеве, кад на пример упадне жандар човеку у кућу и одвуче га у кварт и тамо му саопшти да је погрешно он дозван. Не мислим ја ни на онај вечити…

Има један мањи део људи који живи од наше среће и има један већи део људи који живи од наше несреће. Дабоме да се и ови други као и они први жале на „рђаве прилике“, на застој рада, само што не рашире руке и што нам не кажу: „Не иде, не иде посао, нема довољно…

Муку ја мучим са женама. Ко није те муке мучио не може ни знати како ми је. Па ипак ја то трпим, шта ћу кад морам. Ви не можете ни веровати колико ја само писама добијам дневно. „Драги Бен-Акиба, метните то и то у новине“, или „Слатки Бен-Акиба, напишите реч-две о тој и тој“, или…